Održa se, dakle, „pobedonosna“ parada u Zagrebu. Nisam je blagoizvoleo pogledati na televizoru – tu stvar više ne uključujem – ali su mi oni koji su je videli rekli da je, u koreografskom smislu, bila vrlo slična onoj koju je naš „državni vrh“ prošle godine upriličio Vladimiru Vladimiroviču, čoveku čije lično obezbeđene ima više vojnika i veću vatrenu moć od združenih vojski Srbije i Hrvatske.
Lepo je to objasnio Ištvan Bibo u pomalo skrajnutoj knjizi „Beda malih istočnoevropskih država“. Te države – u koje spadaju i Srbija i Hrvatska, svejedno što je ova druga u EU – ne bi nužno morale biti bedne, naprotiv, mogle bi biti vrlo prijatna mesta za život, samo da su u stanju da se pomire sa sopstvenom malenkošću i sa susednim malenkostima. Na papiru to izgleda jednostavno, lako izvodivo, kao da se popije čaša ladne vode, ali to je u stvarnosti nemoguća misija. A zašto je to tako, pokušaću da vam pojasnim.
Provincijalnost u suštini nema veze sa geografskim položajem i veličinom teritorije, provincijalnost to je (svima nama dobro poznato) stanje inferiornosti duha koji svoje žalosno zadovoljstvo ne pronalazi u posedovanju ove ili one stvari, nego u neobuzdanoj radosti što „onaj drugi“ nema tu stvar. U takvoj postavci stvari, identitet se ne gradi na terenu na kome se jedino može izgraditi – na samom sebi, nego na suprotstavljanju nekom drugom identitetu, takođe izgrađenom na negativitetu. To je, kako vidimo, krug bez izlaza.
Nije to jedina beda malih istočnoevropskih država. Kamo sreće da je jedina. Sve te države, sa retkim izuzecima, insistiraju na negovanju psihotičnih kolektivnih identiteta i tu ih – u makijavelističkom smislu – potpuno razumem jer je neuporedivo lakše manipulisati masom sluđenom mitologemima istorije, krvi i zla, nego društvom sastavljenom od slobodnih i samosvesnih pojedinaca.
Otuda su sve priče o pomirenju ex-yu naroda najobičniji luk i voda, prazna priča koja se priča – opet zbog nekog drugog – zbog takozvane međunarodne zajednice. Sa druge strane, male istočnoevropske države već se predugo temelje na kolektivnom identitetu, tako da je veliko pitanje da li bi – sve da postoji i famozna politička volja – bile u stanju da funkcionišu kao zajednice slobodnih ljudi. Kad bolje razmislim: možda je nacionalizam bolji od totalnog rasula. Ne znam za Hrvate, ali nama, Srbima, se dvehiljadite godine beše ukazao tračak nade. I to ne po prvi put. Više se puta ukazivao. I svaki put je duh nacionalnog kolektivizma tu nadu gušio na najsuroviji mogući način. Pa dobro, šta kažem, ima li rešenja. Ima! Kožne gaće!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
