Glavni odbor LDP-a, održan prošle subote, podigao je malo prašine na našoj sumornoj političkoj sceni. Ali ubrzo je taj događaj potisnut najavom „čojane revolucije“ u organizaciji Velimira Ilića – Lenjira i Tome Nikolića. Koji su, gle koincidencije i simbolike, za dan D odabrali peti februar. Peti je peti. Svašta iz tog broja može da proiziđe.
Elem, i sa leva i sa desna se zameralo spisku LDP-ovih zvanica. Da je čitao komentare, onaj moj novinar s Marsa mogao bi steći utisak da se u Sava centru okupio neki revolucionarni komitet, a da je Jovo Kapičić pozvan kao komandant nekog budućeg Golog otoka na kome bi Koštunica, što rekao moj drug Oliver, tucao kamen. I moju malenkost je zaskočila radoznala novinarka B92 sa pitanjem da li ja to pristupam LDP-u. Ne može se ovde dalje od tabloidnosti, pa to ti je.
Čeda Jovanović je, po mom mišljenju, u svom govoru izrekao puno tačnih stvari. Te reči nisu baš otišle u prazno, ali bi sve to mnogo uverljivije zvučalo da ih je – u duetu sa Čedom – izgovorio Gospodar Tadić. Zapravo, da je sreće, Tadić bi u tom duetu morao da peva prvi glas. Ali Crven Ban. Pesma koju bi – ako ima na umu program DS-a – morao da peva nikako ne godi uhu legiona aktuelnih i potencijalnih koalicionih partnera i – što je još gore – ogromne mase parazita koji sasvim udobno žive na organizmima koalicionih partnera.
A sve da i Čeda i Gospodar stave prste u uši i zapevaju tu pesmu, slaba vajda. Iz prostog razloga što je ovdašnji politički sistem, sa sve institucijama, koncipiran tako da ide na ruku murdarluku, lopovluku i korupciji. A koncipiran je poodavno. U tom su smislu promene državnih uređenja, ideologija i političkih garnitura potpuno jalov posao. To je, cenjeni publikume, sipanje vode u rešeto. S tim što određena količina „vode“, nakon prolaska kroz rešeto, izađe, da kažemo, „obogaćena“.
Jedina stvar koja bi pomogla da se izađe iz laguma decenijske stagnacije jeste redefinisanje političkog sistema i izgradnja potpuno novih institucija. Ako, međutim, imamo na umu sporost i količinu brljotina vezanih za promenu registarskih tablica na automobilima, onda je prilično jasno da od tog posla neće biti ništa. Što bi svojevremeno rekao Koštuničin haber-sahibija Bulatović: „ne postoji politička volja“. Ili tačnije – političarska volja. Toliko je ovde unosno i udobno biti političar – na vlasti ili u opoziciji, svejedno – da jednostavno nikome iz te privilegovane klase ne pada na pamet da išta menja. Čeda mu tu dođe kao neki postmoderni Don Kihot. I u tome ga treba podržati. Mogao bi i on da nađe svoje udobno mesto na političkoj sceni. Ali ipak govori da je nešto trulo u državi Danskoj. Zbog toga ga ja i podržavam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
