Teško je ugoditi srpskom narodu i senatu. Evo, na primer, mesecima se zahteva ostavka Tomice Milosavljevića, a kada Tomica konačno da ostavku, odmah se digne halabuka: Zašto je dao ostavku? Zašto baš sada, a ne kada smo to mi zahtevali. Progovara i endemska srpska paranoja. Nisu to čista posla! Mora da je dobio neku debelu ponudu – odakle ako ne iz inostranstva – pa sad napušta brod koji tone. Pri tom se, da stvar bude crnja i gora, operisao u inostranstvu. Lični razlozi! Luk i voda! Ma nemoj! Izdaja, bato. Peta kolona. Zdravstvo u rasulu.
Nešto ne pamtim vremena kada naše zdravstvo nije bilo u rasulu. Čak ni u mnogohvaljeno Titovo vreme. Kao i sada, i onda su lepo bile opremljene vojne bolnice i VMA, a po unutrašnjosti se sve radilo sa štapom i kanapom. Samo, u to doba „zlonamerne“ kritike nisu bile probitačne, pa se ćutke bolovalo po kojekakvim mutlacima. Nešto se početkom sedamdesetih počelo da menja u tom pravcu, ali ubrzo su sve prekrili ruzmarini, snegovi i šaš. Ako sam dobro citirao.
Nego, da se ja vratim na svoju omiljenu temu. Zdravstvo i jedinstvo u ovoj zemlji ne funkcioniše zbog toga što ovde ne funkcioniše realnost. U najužem značenju te reči. Decenije – šta to pričam – dva stoleća opsednutosti fantazijama, političkim halucinacijama i jurodivostima svake vrste pretvorile su Srbiju u polustvarni entitet, nekakav naopaki Eldorado ili Šangri La. Malo malo pa slušamo patriotska piskarala kako jadikuju što je srpska vojska spala na žalosne grane i što broji tričavih tridesetak hiljada pripadnika. Tu gospodu realnost uopšte ne zanima. Nemaju pojma koliko košta i ovakva, smanjena vojska, ni koliko bi koštala dvostruko veća i opremljenija. Vremenom se ovde stvorila jedna naopaka atmosfera u kojoj se mera „patriotizma“ i „mudrosti“ određuje na osnovu stepena izgovorenih i napisanih sumanutosti i besmislica. Tako je nedavno pravu lavinu panegirika izazvala komesarova izjava da „mi možemo i ono što ne možemo“. Kakvi su samo panegirici sročeni u čast tog uvida u dubine našeg identiteta. Ne bi sve to bilo tako mračno – mada takvi mudraci u ozbiljnijim državama obično završavaju na nekom Tajms skveru ili na Speaker’s corneru – da slične nebuloze ne gaje i naša politička elita. Dobro, ne idu baš tako daleko kao komesar, ali svaki njihov govor vrvi od nestvarnih projekcija i somnabulija. Pričam pre neki dan sa Vesnom Pešić i Vesna – inače večni optimista – kaže: nema ništa bez ustavotvorne skupštine i ustavnog definisanja nove države Srbije. Nastavi li se ovo truljenje koje, nota bene, nije počelo 1989. nego 1918, neće dobro biti. U tom slučaju nećemo moći ni ono što možda možemo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
