Zemlja šupljeg i praznog

Bojko je pak – preko Brnabićke – Srbima izjavio večnu ljubav. Savle je, opet, blagoizjavio da je Bojka „pogrešno razumeo“. I tako je još jedan poveliki kontingent šupljeg po ko zna koji put presut u prazno.

Što reko Propovednik – ništa novog pod srpskim suncem. Tako se to u Srbiji odvajkada radi samo je s protokom vremena šupljina sve šupljija, a praznina sve praznija. Uzmimo primer skorašnjeg sinhronizovanog zatvaranja severnokosovskih prodavnica po nalogu majki beogradske invencije. Radnje, dakle, zamandaljene, nema se nigde ništa kupiti, humanitarna katastrofa na pomolu, a onda, posle dva tri dana, Vrhovno Biće izlazi na sve televizije istovremeno i saopštava da je „problem snabdevanja rešen, ali da neće reći na koji način“.

Deo odgovora zašto je tome tako i zašto – ukoliko se ne dogodi biblijsko čudo – nikada neće biti drugačije, pronašao sam juče u tekstu Dejana Ilića, tačnije u citatima iz knjige Rogersa Brubakera „Nacionalizam u novom kontekstu“ ( promakla mi je, ali ne zadugo) koji (otrpilike) kaže da su nacionalne države, koje koheziju ne grade na patriotizmu državljanstva, nego su orijentisane prema spolja, ka ljudima koji su „naši“, ali su izvan granica matične države“, osuđene na večitu nedovršenost.

Glavni razlog te progresivne nedovšenosti jeste traćenje energije na pokušaje da se uradi nešto tamo gde se (uglavnom) ništa ne može uraditi – što će reći na teritorijama koje su izvan maticinog domašaja i kontrole – što za rezultat donosi osujećenost (i nesposobnost) da se uradi nešto smisleno na teriritoriji pod „maticinim“ kilavim suverenitetom, koja takođe mic po mic izmiče kontroli.

Onomađašnji pičvajz u režiji Spoljnog Savla odlična je ilustracija svega o čemu govorimo. Nemojte imati iluzija, Dačić je čovek koji je savršeno u stanju da kontroliše svoje postupke, ali zašto bi to radio kad mu se (i politički i finansijski) više isplati da se ponaša nekontrolisano jer je upravo nekontrolisanost – a ne Kosovo – srce Srbije. Cinik bi dodao – i neicrpni izvor prihoda.

Opet nemojte imati iluzija, stanje nekontrolisanosti primamljivo je za mnogo veći broj ljudi nego što se može i pretpostaviti, ono jeste da u sistemu sveopšte nekontrolisanosti nekom dopadne ferari, nekom sendvič, nekom vila na Dedinju, nekom metak u leđa, ali, Bože moj, uvek ostaje (ne sasvim neutemeljena) nada da će sendvič jednoga dana prerasti u ferari. Primeri milicajaca i magacionera koji su – sve presipajući šuplje u prazno i zanoseći visoka muda – postajali predsednici država i šofera koji su avanzovali u ministre, dokazuju da u društvu u kome nema pravila na kraju sve postane izuzetak.