Monolog iz šaraga

Ni za nas, dakle, nije bilo vrdanja. Poskidali su nas sa redovnih linija, vraćali nas sa odmora, čak i iz penzije. Pokušao sam da otvorim bolovanje, ma kakvi, nema šanse, šef kaže – dok imaš obe noge, obe ruke i oči, ima da voziš. Inače, razduži Setru i ne dolazi od sutra na posao. I šta sam mogao? Jedino, brate, da se osakatim kao oni što nisu hteli u janičare, ali šta posle da radim, od čega da živim?

A tek busevi, kume! Kad su istrošili ono što valja isterali su iz garaža, a valjda i sa auto otpada, primerke kakve nisam video otkad je Tito bio živ i dali penzosima da ih voze – kao, vi se sećate kako se ovo pali i gasi. Pa možda se sećaju, ali sećaju se oni i seksa, pa ipak nema vajde od toga, bre.

I tako ja dovezem moju makinu na zborno mesto naše varoši, poređamo se ja i kolege u kolonu, pootvaramo vrata, a nauljeni tipovi i nafrakane frajle sa spiskovima krenu da prozivaju, broje, raspoređuju… Kao decu na ekskurziji, samo što su ovo neka mnogo strašna deca, starmala i tužna, izgubljena i utučena. Dobro, nisu svi takvi, neki su upadljivo veseli, gledaš ih i sve se pitaš hoće li da povedu kolo tu na parkingu.

I krenuše da ulaze i kod mene, jedan piskutavi sve vreme podvriskuje na njih – ajde vi ovamo, ti ne možeš, ti ideš u onaj crveni, baš me briga što ti je kum ovde, nemoj da me zajebavaš, i oni ulaze u koloni jedno po jedno kao da idu božemeprosti na… Znaš kakav je naš svet, kad dovezeš bus na peron tiskaju se i roje mašući kartama kao da ćeš da im pobegneš, a ovi jok, nigde im se ne žuri, što se njih tiče moglo bi ovako da se ulazi do ponoći, a onda da se lepo krene sa izlaženjem.

Ali cvrc, utera ih ovaj njihov, prebroja ih, nijedno sedište ne ostade prazno. A on sede na suvozačko sedište, mislim se, e samo mi još ti fališ tu, ali šta mu mogu, on mi je sve dok se ne vratimo kući i bog i batina.

I krenemo tako, posle jedno pola sata ljudi počeše da se otkravljuju, jedni ogladneli pa povadili sendviče, drugi zadremali na ramenima saputnika, treći udarili u priču, jedan što misli da je vickast pita me „majstore, jel ima presedanje u Jagodinu?“, ja kažem „jok, bez presedanja, samo pazi da ti ne presedne“, smeju se oni oko njega, smejem se ja, samo je ovaj sa suvozačkog mesta nešto mrk i zabrinut, valjda ga državne brige obuzele, nije on šalabajzer ko mi.

Ovi što sede bliže meni, rekao bi čovek, radije bi da budu negde drugde, ćute i trpe i čekaju da sve ovo prođe, a oni tamo prema šaragama su sve veseliji, krenuše bre i da pevaju u jednom trenutku, vidiš da oni baš vole što su tu, da su među svojima.

Stignemo u Beograd pred zalazak sunca i ne znam, prijatelju, možda umišljam, ali čini mi se da niko od prolaznika neće ni slučajno da nas pogleda, zure u trotoar pred sobom ili negde na drugu stranu, a ovi iz šaraga stvarno kao deca, mašu, mada ne znaš kome kad im niko ne odmahuje, prave selfije, glupiraju se, sve dok ovaj njihov komandir ne ustade i poče da ih disciplinuje. Dovezem moju setricu-sestricu tamo gde mi je po planu naloženo da se parkiram, i ekipa krenu napolje, jedni na prednja vrata, opet mlitavo i bez volje, drugi na zadnja, glasno, kao da su se lepo podmazali i sad idu u provod svog života.

A u šta idu? Šta da ti kažem kad sve znaš? Ali oni teško da imaju pojma zašto su tu. Valjda to zna ovaj što me gušio svojom kolonjskom vodom sve do Beograda. Mada ja nešto slutim da će i njemu brzo neko da sjebe znanje. Ali opet, ja sam tu samo da vozim. Meni ne vredi da dumam o tome, nego dremam u šaragama i čekam da sve ovo prođe, pa da vozim ove mučenike nazad kući. Ni u povratku nema presedanja, a ako nekom presedne, šta da mu radim? Imamo mi i kese za povraćanje, za svaki slučaj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.