Terminal i kriminal 1Foto: FoNet /Aleksandar Barda

Leteo sam jesenas u Francusku.

Naoružan srpskim pasošem i još jednim papirčetom formata A4, presavijenim načetvoro, krenuo sam pravo u ralje pandemije i Novog svetskog poretka, pa šta bude.

Aerodrom Bove (Beauvais) malen je kao kutijica zabačena i zagubljena u pikardijskom pejzažu, prema njemu je i tivatski aerodromčić gigant, a beogradski je nešto kao Frankfurt na steroidima.

Putnici iz Srbije lako su ga zakrčili, nisam se dobro snalazio u onom krkljancu, ono što sam mislio da je red za pasošku kontrolu bio je baggage claim, kako god, najzad sam došao gde treba.

Uzak hodnik, po dužini trakom podeljen napola.

Stojimo u redu, petnaestak ih je ispred mene, a tamo negde na kraju je prozirna kabina, u njoj policajka pregleda naše papire.

Kako s kim završi, pošalje ga nazad, ali onom drugom polovinom hodnika, gde su nekakvi stolovi, tamo putnici sede u kaputima i nešto se razjašnjavaju s nekim ljudima.

Ponekog putnika policajka, doduše, pusti bez zadržavanja i ovaj izađe slobodan kao ptica.

Mora da su to francuski i drugi evropski državljani, pomislim s onom uobičajenom mešavinom zavisti i zlovolje koja nas hvata na svim tim mestima gde nam se tako jasno pokazuje gde je naše mesto u koordinatnom sistemu konfuzije.

Šta mi je uopšte trebalo da putujem čak ovamo u ovo šugavo vreme i da se izlažem onim idiotskim pitanjima i proverama, koje ako si samo jedan jedini put doživeo na nekoj od evropskih kapija, već si ih doživeo jedanput previše, prekorevao sam samog sebe, krateći vreme mazohističkim mračenjima.

Naposletku, došao sam na red. Bonžur, bonžur. Pružio sam policajki pasoš, rutinski ga je okrznula pogledom.

Jeste li vakcinisani? Jesam.

Dao sam joj list sa „zelenim sertifikatom“, ovlašno ga je odmerila, vratila mi papir i pasoš i lenjo odmahnula rukom put izlaza.

Čekaj bre, to je to?! Mogu odmah, sad, ovog trenutka, da izađem sa aerodroma i samim tim da uđem u Francusku?!

Očigledno, sve što je Republiku Francusku zanimalo u vezi sa mnom je da li sam pelcovan.

Kad sam podneo dokaz da jesam, izgubila je svako dalje interesovanje za mene.

Ko sam, šta sam, kuda sam i zašto krenuo i koliko se kanim zadržati – baš ništa od svega toga je uopšte nije zanimalo, čak ni reda radi. Što se Francuske tiče, mi smo naše odnose regulisali, bon voajaž, nemojte zvati, zvaćemo mi vas ako treba.

Tada sam tek shvatio koliko sam bio glup i naivan. Ono što sam mislio da je, otprilike, trijaža „domaćih“ i „stranaca“ zapravo je bila trijaža vakcinisanih i nevakcinisanih.

A dobra većina onih koji su sa mnom doleteli na Bove bila je, tad mi tek sviće, nevakcinisana.

Ono što se od njih očekivalo jeste da nekako dokažu da imaju dobar razlog što nisu vakcinisani, ili još bolji razlog što su, uprkos tome, doleteli u Francusku.

Od mene se, pak, nije očekivalo ništa.

Francuska i ja smo unapred izravnali račune još ovde, kod kuće, u hali Novosadskog sajma u kojoj sam proletos primio dva fajzera, tada još nemajući pojma da ih primam, između ostalog, i u ime javnog zdravlja Republike Francuske.

Nedelju dana kasnije, povratak, istim putem. Avion je tu, vidimo ga, ali nikako da se čekiramo i nikako da uzletimo.

Posle jednog sata zakašnjenja, eto nas najzad u vazduhu. Pilot se izvinjava, njegovo se prebrzo mrmljanje ne razume baš dobro, ali razabirem toliko da su razlog kašnjenja „putnici sa leta za Pariz“ koje smo morali da čekamo.

WTF?! Aha, jasno.

To su oni nevakcinisani koji nisu prošli na trijaži, koji nisu baš ubedili Republiku Francusku da su joj trenutno neophodni, a ni ona njima.

Pa im je preporučila da navrate u neka bolja vremena.

Šta je naravoučenije ove istinite priče? Šta znam, možda ništa. Ali, nije zgorega dodati i ovo.

Nisam se vakcinisao zato da se umilim bilo kojoj državi, uključujući i ovu moju, nego zato što tako podižem svoju zaštitu od zaraze, i još više zato što time pomažem da se s ovim globalnim korona-sranjem već jednom završi.

Ali, da, kolateralna korist od toga je i da kao vakcinisan mogu (skoro) normalno da putujem.

Bio je to moj izbor, dakle. Mogući su i legitimni i drugačiji izbori.

Samo, i oni imaju posledice (pitajte moje nevoljne saputnike sa povratnog leta). Ali najgore od svega je muljanje, petljanje, laganje. Ono nije izbor niti stav, ono je prosto, u boljem slučaju, kukavičluk da se iza svog izbora stane; u gorem slučaju je kriminal.