skeč
– O, gospodine Avramoviću, vi ste već tu.
– Nikud nisam ni odlazio, dragi moj gospodine Gligorijeviću, nikud i nikad. Ovde, u ovoj čekaonici, imam sve što mi je potrebno.
– Pravo govoreći, to je razlog zašto sam i ja ovde. Sve je tu a naročito vi, uvaženi gospodine Avramoviću. Razgovori s vama su neponovljivi.
– Oh, mladi gospodine Gligorijeviću, nemojte mi tako bezočno laskati, učinićete da moja sujeta uzleti do neslućenih visina…
– Ali, uveravam vas da ja to sasvim iskreno mislim, gospodine Avramoviću! Evo, već danima razmišljam o vašim istorijskim opservacijama inspirisanim tumačenjem one izreke „Pasti s konja na magarca“.
– Ah, da, raspravljali smo o zakonomernim istorijskim regresijama…
– Nismo raspravljali, vi ste detektovali tu pojavu. Govorili ste o Velikoj Britaniji posle Drugog svetskog rata, i kako se, nakon gromadnog Čerčila, u Dauning strit 10 uselio bledunjavi Idn, kojeg je smenio bledunjavi Makmilan, a njega bledunjavi Daglas-Houm. I kako su se, potom, ređali: bledunjavi Vilson, bledunjavi Hit, bledunjavi Kalagan… Sve do pojave Čelične Ledi. Pa, posle nje, opet bledilo: Mejdžor, Bler, Braun, sada Kamerun…
– Da, da, gospodine Gligorijeviću, sve tako do ponovnog buđenja britanskog lava…
– Govorili ste i o povremenim buđenjima ruskog medveda, gospodine Avramoviću. O kolosalnom civilizacijskom iskoraku Petra Velikog, o potonjim Romanovima, o Oktobru i Lenjinu, o Staljinu i poststaljinizmu, o bledunjavim generalnim sekretarima Brežnjevu, Andropovu, Černjenku, o luzeru Gorbačovu, o predsedniku Jeljcinu i sadašnjem uveliko probuđenom ruskom medvedu…
– …I njegovom dreseru Vladimiru Vladimiroviču, s knutom u ruci…
– I o njemu ste pričali, gospodine Avramoviću. Knutu niste pominjali. Pominjali ste čvrstu ruku, gvozdenu čizmu, pominjali ste i narode koji ištu gospodara, oca nacije, vođu…
– Mi smo jedan od tih naroda…
– Ali, čini se, mnogo sreće baš nismo imali…
– Tja, kako se uzme, gospodine Gligorijeviću. Hajde za časak da prenebegnemo Nemanjiće, „Cara Dušana Silnog“, Cara Lazara i svu gospodu redom, hajde da krenemo od vožda Karađorđa, harizmatičnog Crnog Đorđija i kuma njegovog, bledunjavog ali državotvornog Miloša. Pa, hajde da preskočimo decenije i decenije, da preskočimo Domanovića i njegovog „Vođu“, i da vidimo ko nam je to posle Tita jahao na čelu kolone. One klovnove posle njega ne pominjem – sramota me. Iz Titovog šinjela ispilio se Milošević kao vožd. A posle Miloševićeve harizme – zamislite, Koštunica! Hajte, molim vas.
– Narod je tako hteo…
– Eh, narod… Narod je hteo i Tadića, narod je izabrao i Nikolića… O toj istorijskoj regresiji sam govorio, dragi moj gospodine Gligorijeviću.
– I šta?
– I ništa.
– Hoćete reći da vi ovde tek tako čekate?
– Čekam…
– Vi oduvek ovde čekate… Od kad znam vi ste bili u ovoj čekaonici, nikuda niste išli…
– Nikada nikud.
– Ali, gospodine Avramoviću, i vi ste narod, zar ne želite da krenete nekud?
– Želim.
– Pa zašto ne krećete?
– Čekam vođu, gospodine Gligorijeviću…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
