Dnevnik pobednika

Nedelja, 3. oktobar

Direkt iz Pećke patrijaršije krenuli za Beograd na proslavu Petog oktobra. Mi stari prvoborci za demokratiju: Ljubiša Zvrnda, Đura Trcula, Bane Kekeljača i ja.

Ponedeljak, 4. oktobar

Gde smo, bre, ovo? Jedva se probudio, ovolika mi glava… Sobičak mali, golubarnik, poda mnom go dušek, tuknja neka memla… Bane na patosu hrče sve u šesnaest, ama gde su Ljubiša i Đura, jebote? Sedim tako i trepćem, kad traaas – otvaraju se vrata: eto njih dvojice. Kesere se, razvukli usta od uva do uva, nose četiri stakla piva, vidi se: još to mamurno. Mamuran, more, i ja, hajd u avliju, na bunaru plaknem oči, zapalim… Tu poče malo da mi se bistri…

Hteli mi juče da navratimo kod brata Nemanje Kusturice na Mećavnik, ali svratismo u Blagočaj, u Tolinu kafanu, na po jednu. Jebiga, tu zaglavinjasmo… Ali, majku mu staru, ne proslavlja se svaki dan ustoličenje novog patrijarha srpskog! Vidim, evo, da smo kod Tole i zanoćili. Srećom te je imao ova dva mutavka…

Probudismo Baneta, strusismo ono pivo, pređosmo u kujnu – Tolinica složila gibanicu, puši se i drkće. Gibanica. Nije stigla ni da se ladne. Obrnusmo još dve ture, Bane pauzira – vozi.

Pravac – Beograd!

Utorak, 5. oktobar

Evo nas u prestonici. Parkirali na nekoj livadi pre ulaza u varoš, odatle peške. Bane pazi da ne zalutamo…

Gledam okolo one kućerine, štagar ih je, jebote. Vratove ušinusmo sve zijajući uvis. Onda, onog oktobra pre deset godina, nismo ih ni primećivali – išli smo direkt na nenarodni režim. Da ga rušimo! Da donesemo slobodu našem napaćenom narodu i uvedemo demokratiju. To smo i oposlili…

Od onda mi u Beogradu nismo bili, doduše, nismo ni pre toga. A i šta ćemo, bre, u ovoj ludnici… Onog 5. oktobra mi smo došli organizovano, autobusima, kolima, traktorima, usput probijali kordone, za gušu se hvatali s policijom, sobaljivali šlepere u jendek, kršili kojekakveostale barikade – sve šta nam kažu…

Skupštinu smo osvojili očas, Đura ušao među prvima. Ja nešto kasnije, malo smo se pogubili u jurišu… Ja da poletim, srce samo damara, hoće iz grudi od sreće, hteo sam odmah i kolo da povedem, jedno slobodarsko, opštenarodno kolo, da proslavimo demokratiju ko ljudi, Ljubiša mi i barjak dodao, ali razmileše se neki Naši, počeše da lome i pale, da iznose stolice i neke slike, da razbijaju šta dohvate, a znaju da dohvate, to umeju… Vidim ja, onda, ma odmah mi jasno: biće belaja, ali ne samo tog dana, tog Petog oktobra…

I tako, šetasmo ovog oktobra nas četvorica po Beogradu i šetasmo, noge podbismo po asfaltu, a uspomene samo naviru… Gde li je sad onaj što je iza šimšira vikao «juriš»? Đura ga gledao na televizoru više puta, sad ga nešto nema. A onaj belomusasti, pomlađi čovek, onaj što nas pitao gde su nam vrljike, šta li je s njim? I sa onom lucprdom, Radinkom, iz Batočine?…

U neko doba i ogladnimo i ožednimo pa zapucamo do Karaburme, kod Banetovog čikare, u goste. Čikara udovac, bez dece, ima lep stan – soba i kujna, taman. Stigli tek uveče, daleko, bre, ta Karaburma. Usput kupili kilo taze čvaraka i gajbu piva…

Sreda, 6. oktobar

Zahladilo, vetar samo ukće od Dunava. Auuu, kolika je to reka! Šetali malo po Karaburmi, gledali kako zidaju kuće na kuće, ali nismo dugo – ona vetruština hoće da nas oduva. Kupili srpsku kobasicu i pivo pa se vratili kod Banetovog čikare, on na poslu – čuva neko obdanište.

Eh, kad bi imao neko da čuva ovu našu demokratiju…

Četvrtak, 7. oktobar

Nismo izlazili, a i šta ćemo po Karaburmi. Sedimo i čekamo nedelju i tu Paradu ponosa…

Da i to oposlimo, pa da se vraćamo kući…