Madridski Holivud 1Foto: Luca Marziale / Danas

Nije nikakva tajna da volim sve što ima veze sa Španijom, Latinskom Amerikom i španskim jezikom, za koji tvrdim da je, posle mog maternjeg, najlepši na svetu, često upravo na ovom mestu pišem o aktivnostima koje se održavaju u beogradskom Institutu Servantes, ne samo zato što ih ja volim, već zato što mislim da su njihovi, ali i programi drugih inostranih kulturnih centara u našoj zemlji važni, jer nas povezuju sa svetom, razmena ideja je uvek dobra stvar.

Tako je Servantes ove godine organizovao tradicionalno „Španski metar“, izbor hispanskih filmova, koji je bio dobar i zanimljiv.

Zanimljiva je i jedna od izložbi koja ga prati.

Reč je o postavci fotografija Mad About Hollywood.

Na fotografijama se nalaze: Ava Gardner, Orson Vels, Keri Grant, Elizabet Tejlor,  Marlen Ditrih i mnoge druge zvezde Holivuda pedesetih godina.

U najavi za izložbu, koju svakako treba pogledati, kaže se doslovce ovo: „Pedesetih godina, nakon izmeštanja filmskih setova van Holivuda, u Madrid pristižu superprodukcije i on postaje sedište međunarodnih projekata, dolazaka i odlazaka glumaca i filmskih radnika, što je dovelo do snimanja filmova poput ‘Spartaka’ Stenlija Kjubrika, ‘Ponoćnih zvona’ Orsona Velsa, ‘Doktora Živaga’ Dejvida Lina ili ‘Sida’ Entonija Mana. Pored toga, međunarodna snimanja podstakla su kvalitet i međunarodne angažmane španskih filmskih stručnjaka poput Hila Paronda, Ivon Blejk, Manuela Berengera i Tedija Viljalbe. Ovaj kontekst ukrasio je Madrid elegancijom i sjajem velikih glumaca. Filmske zvezde koje su se pojavljivale u časopisima ili na filmskim platnima mogle su da se sretnu i u sopstvenom okruženju: Grejs Keli kako prisustvuje misi u manastiru Los Heronimos, Odri Hepbern, koja kupuje u kvartu Salamanka, Entoni Man i Čarlton Heston u poseti dvorcu Mansanares el Real ili Sofija Loren, koja snima u ‘Bronston studiju’ u Las Matasu.“

Svesno citiram ovoliki izvod i pitam se jesu li autori izložbe namerno ili slučajno prevideli da se preseljenje Holivuda u Madrid dešavalo usred najmračnijeg deoba diktature Fransiska Franka.

Holivudske zvezde su se šetale Madridom u svom mehuru od sapunice, dok su stanovnici Španije bukvalno gladovali, a država i crkva određivali su bukvalno sve – kroz NO-DO (španska verzija Filmskih novosti) govorili im šta da misle, dok su intelektualci bili proganjani, a ilegalno se slušala Radio Pirinaika.

Veliki sam pristalica španske tranzicije, mislim da je to društvo uradilo sjajnu stvar kad je napravilo konsenzus da se krene od „godine nulte“, da se zaboravi ko je gde bio i ko je šta radio, kako bi svima bilo bolje.

O Republikanskom egzilu se počelo otvoreno govoriti tek pre nekoliko godina, bilo je još ohrabrujućih poteza.

Nisam nikakav moralista, trebalo je Frankovu diktaturu preživeti, ali pitam se kako jedna institucija poput Instituta Servantes koja već 30 godina širom planete ukazuje na kulturnu i jezičku raznolikost Španije i njenu povezanost sa svetom – na čemu i sama mnogo radi, može sebi da dozvoli da  plasira izložbu o Holivudu koji se pedesetih protegao do Madrida jer odlučio da se baškari u tada jeftinoj Španiji, dok je narod ubijan, zatvaran, dok su deca otimana „moralno posrnulim majkama“ i davana na usvajanje „uzorninm katoličkim porodicama“.

Španija je svoje pravo da bude ozbiljna demokratska država skupo platila, a Holivud je profitirao kao i uvek. Pitam se zašto upravo tome davati legitimitet.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.