Ovde London

Tako je to trajalo desetlećima, a onda je kratki talas utihnuo. Nasledio ga je internet. Emisije inostranih radio stanica, na jednom jeziku koji smo svi razumeli, bile su prozor u svet. Ko je hteo da sazna šta se zaista dešava morao je da uključi radio u određeno vreme i moli se nebesima da prijem bude dobar, jer mnogo šta u svetu kratkih talasa zavisi od atmosferskih prilika ili ometača totalitarnih režima za čije su područje te „propagandne laži“ bile namenjene.

Osvrti na dnevnopolitička zbivanja ondašnjega vremena, što je bila okosnica tih emisija, podrazumevali su se, ali ono što su slušaoci sa velikim nestrpljenjem čekali bile su kulturne rubrike u tim emisijama. S nestrpljenjem smo tako čekali „Kulturu nedeljom“ na BBC-ju, koju je urednički maestralno oblikovao Vladimir Cvitan, ili „Kulturni magazin“, koji je takođe kao urednik potpisivao Žarko Radaković na Dojče veleu. Dnevno se kulturom bavio jedino Francuski međunarodni radio RFI. Tadašnju Jugoslovensku redakciju vodio je Stanko Cerović. Slušajući priloge saznavali smo šta čitaju, koje filmove ili izložbe mogu da vide, na koje koncerte mogu da odu Londonci, Parižani ili Berlinci.

Negovale su te radio stanice svoje slušaoce. Mogli ste da im se obratite jedino pismom. Na ta pisma koja smo mi slušaoci pisali takođe se uvek odgovaralo pismom u kome vas je pored odgovora, uz obaveznu zahvalnost što slušate njihov program, obradovao prigodan poklončić: kvalitetna hemijska, majica, kalendar ili lep rokovnik. Na svako pismo uvek je stizao je odgovor.

Tako je svoja „Pisma iz Londona“ pisao i u mikrofon BBC-ja svake druge nedelje govorio Borislav Pekić. Ranije su objavljivana u nekoliko navrata kao „Pisma iz tuđine“ u nekoliko knjiga, a sada je svih 150 u jednoj knjizi objavila Laguna. Voleli smo da slušamo brilijantna Pekićeva zapažanja o životu među Englezima. U tim esejima na malo prostora, recimo tri novinarske šlajfne s proredom od 1,5, Pekić je umećem pera i sugestivnošću svoga glasa posmatrao ljude, vreme, običaje, ali i naravi njihove i naše. Kada je govorio o Englezima alter ego je bio gospodin DŽons, a kad su ljudi s naših prostora u pitanju za pomoć se obraćao nezaboravnom alter egu Živoradu.

Pojavljivanje nečega što pamtite, kratki talasi i podrum knjižare Jugoslovenske knjige od nekoliko nivoa u Palati Albanija, uz Prosvetinu knjižaru na Terazijama, bili su tada internet, tamo ste mogli da nađete časopise i strane knjige. Knjižare koji su tamo radili ste poznavali i ostavljali su vam časopis ili knjigu dok ne skupite novce, jer, kao ni sada, cene nisu bile male. Nova vremena novi običaji, tu su banka i prodavnica nekog brenda. Zato je ponovno objavljivanje Pekićevih pisama važno, da se jedno vreme ne zaboravi. Budući da pedantni BBC sve čuva, šteta je što se izdavači nisu dosetili da uz knjigu objave, recimo, dvadesetak pisama na CD-u koje je izgovarao Borislav Pekić da ga nove generacije i čuju. To bi onda bio prvorazredni kulturni događaj.