Oba ova romana na srpski je preveo mladi prevodilac Vladimir D. Janković koji je našim čitaocima uspeo da približi slojevitost originalnog rukopisa.

„Hilari Mantel je vanserijski pisac, i uhvatiti se s njom ukoštac veliki je izazov. Odnos prevodioca i pisca liči na neuzvraćenu ljubav, i možda to i jeste, sve do časa kad prevodilac uspe da ’natera’ pisca da se prilagodi novom, prevodiočevom jeziku. U tom smislu, slojevitost originala nije imperativna vodilja književnom prevodiocu, koji je zapravo graditelj jedne nove slojevitosti“, kaže Janković za Danas i dodaje: „Meni je, ako ćemo pravo, teže bilo kad sam pre tri i po godine prevodio „Vučje leglo“, pošto sam tada tek bio ostavio duvan, pa sam se, osim s Mantelovom, rvao i sa nikotinskom krizom.“

Sa više od 160 naslova prevedenih što sa engleskog, što sa francuskog jezika, od toga preko šezdeset romana, Vladimir D. Janković (1968) zasigurno je jedan je od najplodnijih naših književnih prevodilaca mlađe i srednje generacije. Čitaoci ga pamte po prevodima romana „Kresni me“ Viržini Depent (Laguna, 2007), „Okupljanje“ En Enrajt (Dereta, 2008), „Muzika na vodi“ T. Koragesana Bojla (Dereta, 2011), „Ljubav traje tri godine“ Frederika Begbedea (Booka, 2011) između ostalih.

Budući da je sveopšta kriza pogodila i izdavaštvo i da se objavljuje sve manje naslova, odnosno uvek se nađe novac uglavnom za ono što bi moglo da bude potencijalni hit pitali smo sagovornika kako se izdavači u sveopštoj neimaštini odnose prema prevodiocima.

“Jedino je pošteno da na ovo pitanje odgovorim oslanjajući se na lična iskustva, a moja iskustva sa izdavačima uglavnom su vrlo dobra“, ističe Janković i dodaje: „U svakoj kući sa kojom sam sarađivao imao sam i imam lep status, a pošto mnogo radim, od prevodilačkog posla mogu i relativno pristojno da živim. U javnosti je stvorena slika o književnim prevodiocima kao kukavnim trudbenicima koji doživljavaju sve sama poniženja i muče se budzašto. U stvarnosti često nije tako. Ima dovoljno izdavača s kojima je, u svakom pogledu, čast i zadovoljstvo sarađivati.“

Ima, međutim i onih koji se, zasigurno sa konstatacijom našeg sagovornika neće složiti. Činjenica da je srpskom izdavaštvu sve teže i da je novca sve manje i da se objavljuje manje knjiga nego ranije utiče na broj i kvalitet prevoda koji se objavljuju. Naš sagovornik misli da iako razlozi za skepsu i pesimizam postoje, budućnost književnog prevodilaštva u nas ne mora nužno da bude crna. „Najvažnije je, svakako, da te budućnosti bude. A biće je, mada ona može da donese neslućene inovacije, koje iz današnje perspektive mogu ličiti na raskid sa višemilenijumskom tradicijom književnog prevođenja. Imam utisak da će se već u bližoj budućnosti osećajnost, mašta i intuicija nametnuti kao ključni parametri u prevodilačkoj umetnosti.“, kaže Vladimir D. Janković