Ostav, bre 1Foto: Radenko Topalović

Imao sam tu nesreću da budem prva generacija koju su, odmah posle srednje škole, spakovali u JeNeA. Ne bih da prepričavam tih 12 meseci jer moji utisci mogu da stanu u samo jednu eliptičnu rečenicu: jeb’la vas, bre, vojska!

Oprostićete mi na vulgarnosti ali zaista ne mogu da nađem adekvatniji izraz za osećanja koja me obuzimaju od te daleke 1981. sve do danas, pri samoj pomisli da su nam ondašnji militaristi oduzeli važan deo mladosti, najlepšeg perioda u životu svakog čoveka, a da njihovi sledbenici to isto žele ponovo da urade našim sinovima ili unucima.

Neću se, dakle, baviti prepričavanjem onoga o čemu muškarčine zabalave u kafani čim popiju koju čašicu više ali moram da upozorim da je epilog mog vojevanja bio je prilično neslavan.

Ne baš svojom voljom, i ja sam, naime, bio među onima koji su dali svoj skroman doprinos pobedi nad NATO 1999. godine. Kažem skroman jer sam tri meseca proveo u pozadini, bez ikakvih ratnih dejstava. Ili, da budem vojno korektan, nismo mi plandovali već, kako su nam objašnjavali, moja jedinica je bila planirana da spreči eventualni kopneni pešadijski upad neprijatelja.

Srećom nije došlo do toga jer mogu da zamislim kako bi to „sprečavanje“ izgledalo. Bez obzira na vojni rok i nekoliko meseci koje sam proveo na „vojnim vežbama“, sećate se toga, kao i većina mojih vršnjaka, nisam umeo ni da rasklopim a kamoli da sklopim onu prepodopsku M-48 pušku koju su mi uvalili odmah po dolasku.

Zato, kao moj vrhunski vojni doprinos iz tog perioda jedino mogu da izdvajam vešanje o cev nekakve topčuge od 120mm. Pošto nismo imali potrebne dizalice, a vatra je, ne li, morala biti usmerena ka očekivanom pravcu dejstva, nas nekolicina bi se uhvatili za cev i blagim njihanjem pomerali top ka željenom položaju.

I da ne duljim, bez obzira na ova moja iskustva sa vojskom, uvažavajući da se mnogim iz moje jedinice, i ne samo njima, dopalo to skaredno igranje rata, i uz pijetet prema svim žrtvama tog bezumnog bombardovanja Srbije, na najavljeno ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka ne mogu da reagujem drugačije nego li onim izrazom sa početka teksta.

Bez obzira da li je reč o stvarnoj nameri ili još jednom klikbejt nastupu Aleksandra Vučića, činjenica je da se Srbija ubrzano naoružava. Sve pod obrazloženjem da su nam avioni, tenkovi, raketni sistemi i ko zna šta još, neophodni zbog naše vojne neutralnosti, troše se ogromne pare ne bi li se ostvarili vlažni snovi iskompleksiranih srpskih militarista.

Ipak, mnogo važnije od bačenih para je to pomeranje svesti prosečnog građanina Srbije kao onoj opasnoj granici koja nas je dovela pre dve decenije do toga da izginu silni ljudi, razori nam se zemlja i nanese ogromna mentalna šteta od koje se nismo, izgleda, oporavili do danas.

Jer da jesmo, ne bismo gotovo ćutke posmatrali kako se Srbija svakodnevno priprema za rat koji smo već jednom izgubili.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.