Daud Kutab: Ako Tramp želi pobedu, jedan čovek mu može pomoći

Ako želi da postigne napredak tamo gde su svi njegovi prethodnici podbacili, trebalo bi da stupi u kontakt sa jedinim palestinskim liderom koji ima legitimitet da mu u tome pomogne: Marvan Barguti, koji se trenutno nalazi u 24. godini zatvora u Izraelu.

Godinama se palestinski nacionalni pokret suočava sa krizom kredibiliteta. Mnogi njegovi lideri u očima sopstvenog naroda deluju slabo, kompromitovano, vođeni ličnim interesima ili udaljeni od svakodnevne stvarnosti života pod okupacijom.

Mirovne inicijative koje takve ličnosti osmišljavaju mogu izgledati uredno i razumno na papiru, ali retko uspevaju da zadobiju poverenje javnosti.

Barguti je drugačiji. Njegovi sunarodnici Palestinci ga široko smatraju osobom koja je jedinstveno sposobna da ponovo ujedini podeljeni nacionalni pokret i da diplomatiji da političku težinu koja joj je potrebna.

Čak i iz zatvora, njegov ugled nije opao. Nedavno je izabran u Centralni komitet Fataha od 18 članova, i dobio je više glasova od bilo koga drugog, a njegova supruga, advokatkinja Fadva Barguti, izabrana je u Revolucionarni savet Fataha sa drugim najvećim brojem glasova.

Ovo nisu simbolični rezultati. Oni potvrđuju da Barguti i dalje ostaje najuticajnija ličnost u palestinskoj politici.

Politički lideri u Vašingtonu i Tel Avivu ne smeju da ignorišu ovu činjenicu. Barguti je zatvoren 2002. godine, tokom Druge intifade, nakon što je odbio da se brani pred izraelskim sudom čiji legitimitet nije priznavao.

Za mnoge Izraelce, on je i dalje povezan sa tim periodom. Ali za mnoge Palestince, on je sin okupirane Palestine koji je lično platio cenu za otpor stranoj vojnoj vlasti. Njegovo zatočeništvo je metafora celokupnog palestinskog stanja.

Ne možete praviti mir sa političkim figurama koje nemaju podršku sopstvenog naroda. Potrebni su lideri koji mogu da ubede svoje birače da je kompromis bolji od postojećeg stanja i da ne predstavlja isto što i kapitulaciju.

Barguti bi to mogao da uradi. Njegova snaga ne leži samo u popularnosti, već i u načinu na koji ju je koristio. Tokom 24 godine u zatvoru, dosledno je podržavao rešenje dve države: pregovaračko političko rešenje u kojem bi Država Palestina i Država Izrael koegzistirale mirno, jedna pored druge.

Barguti je imao ključnu ulogu u ubeđivanju zatvorenih lidera Hamasa i Islamskog džihada da podrže „Dokument zatvorenika“ iz maja 2006. godine, koji je prihvatio palestinsku državu unutar granica iz juna 1967. godine.

Čak i iz zatvora, mogao je da pomera palestinsku politiku ka diplomatski realističnom nacionalnom konsenzusu.

Ostatak sveta se kretao u istom pravcu. Pošto su velika većina država članica Ujedinjenih nacija – 157 od 193 – priznala Palestinu u granicama iz 1967. postoji jasan međunarodni okvir za stvaranje nezavisne palestinske države uz Izrael.

Ono što je nedostajalo jeste palestinsko rukovodstvo sa dovoljno kredibiliteta da mirovni plan „proda“ sopstvenom narodu, i politički ugled da ubedi Izraelce da će sporazum opstati.

Barguti, koji je tokom zatvora naučio tečno hebrejski, jedna je od retkih ličnosti koja bi to mogla da učini na oba fronta.

Naravno, slučaj Bargutija otkriva duboku kontradikciju u srži ovog sukoba. Za mnoge Izraelce, njegovo oslobađanje bi izgledalo kao nagrada za ranije nasilje.

Za mnoge Palestince, to što je tako popularan i pragmatičan lider i dalje u zatvoru potvrđuje da Izrael nije zainteresovan za pregovarački mir.

Nijedan od tih strahova nije iracionalan, ali oba moraju biti prevaziđena da bi se postigao bilo kakav napredak.

Zatvoreni lideri i bivši borci često su učestvovali u pregovorima koji su okončali ratove i sukobe, a najistaknutiji primer je Nelson Mandela. To je priroda mirovnog procesa, koji često počinje onda kada države shvate da zatvaranje i represija ne mogu da uguše nacionalne težnje.

Donald Tramp bi ovde mogao da napravi veliku razliku, s obzirom na svoju spremnost da ignoriše političke tabue.

Nova mirovna inicijativa usredsređena na Bargutija ne mora da opravdava sve iz njegove prošlosti. Sve što je potrebno jeste priznanje političke realnosti – naime, da ne može postojati održivo rešenje bez palestinskog lidera koji uživa široko poverenje naroda.

Pažljivo kalibrisan američki pristup mogao bi da proveri da li se Bargutijev legitimitet može pretvoriti u diplomatsku „valutu“.

Administracija Donalda Trampa mogla bi da počne javnim priznanjem da je Barguti centralni politički akter, a ne samo zatvorenik „zamrznut u vremenu“.

Zatim bi mogla da pozove na politički proces u kojem bi njegovo oslobađanje, ili bar njegovo direktno učešće, bilo povezano sa jasnim obavezama: prihvatanjem rešenja dve države, nenasilnim političkim delovanjem i obnovom pregovora uz međunarodne garancije koje štite i izraelsku bezbednost i palestinski suverenitet.

Takav potez bi nesumnjivo izazvao otpor. Ali alternativa je status kvo: trajna okupacija, periodični ratovi, produbljivanje očaja i konačno sahranjivanje rešenja dve države.

Ako Tramp želi nasleđe koje nije samo upravljanje krizama, trebalo bi da se usmeri na sukob koji truje sva ostala regionalna pitanja. Rešavanje palestinskog pitanja učinilo bi više za smirivanje Bliskog istoka nego još jedna runda vojne eskalacije negde drugde.

Barguti je važan ne samo zato što ga Palestinci smatraju izuzetno poštovanim i nekorumpiranim, već zato što ima političku težinu.

Zatvor nije izbrisao njegov značaj niti uticaj. Ako Tramp želi da pokrene stagnirajući sukob, trebalo bi da prestane da tretira palestinsku politiku kao sporednu temu i da počne od jedinog lidera koji bi mogao da svoj narod povede ka istorijskom kompromisu.

Autor je nagrađivani novinar, bivši profesor novinarstva na Univerzitetu Prinston. Autor je knjige „Država Palestina sada: praktični i logični argumenti za najbolji način da se donese mir na Bliski istok“.

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji