Da li je moguće da je najveći problem srpskog fudbala koliko je para uzeo (dobio) Piksi?

U zemlji u kojoj Savez vodi penzioner kojeg je „neko“ abolirao krivice, u kojoj rukovodstvo najuspešnijeg kluba preko noći „neko“ smenjuje a na čelo postavlja „lice sa poternice“, u kojoj se igra „liga bez briga“, najbolji klubovi ispadaju iz evropskih takmičenja još „u sezoni kupanja“ ili služe za popravljanje gol razlike… da li je moguće da je najveći problem srpskog fudbala koliko je para uzeo (dobio) Piksi?

Kada smo već kod para mene mnogo više interesuje na šta su potrošene pare koje je reprezentacija zaradila na Svetskom prvenstvu u Kataru – „Ukupni prihodi su 11.853.364 dolara, a rashodi 7.751.398,78 dolara. Ostvarena je dobit u iznosu od 4.101.965,22 dolara“, pisalo je na sajtu FSS (nažalost nije pisalo da li se u prihode računao i onaj milion evra koje je obećao predsednik).

Plasmanom u Grupu A Lige nacija zaradilo se oko tri miliona evra, na šta su te pare potrošene?

U kasu FSS stići će se najmanje 9,5 miliona evra na ime plasmana na smotru najboljih reprezentacije Evrope.

Svaka pobeda u grupi donosi 1.000.000 evra, dok se remi „plaća“ 500.000 evra.

Ako se plasira u osminu finala sledi dodatnih 1,5 miliona.

Plasman u četvrtfinale vrednuje se sa još 2,5 miliona evra.

Za polufinale je nagrada četiri miliona evra.

Pobednika EP čeka osam miliona evra, a poraženog tri miliona manje.

Kada se sve sabere, maksimalna moguća nagrada FSS iznosi čak 34 miliona evra.

Da pretpostavimo da će Piksi, ako o(p)stane na mestu selektora, sa svojim pulenima osvojiti samo bod na EP to je okruglo DESET milona evra.

Na šta će se potrošiti te pare?

Neće sigurno sve dati Piksiju?

Ima li nekog plana, strategije za razvoj fudbala u Srbiji?

Plašim se da nema, niti ima sposbnih ljudi da ga naprave, a kamoli sprovedu u delo.

Za početak bi se morao doneti Zakon o privatizaciji klubova, potom Superligu smanjiti na deset, najviše dvanaest klubova.

Na svakih šest meseci organizovati seminare za trenere (i sudije) sa posebnim akcentom na rad sa mlađim kategorijama.

Sredinom sedamdesetih godina Tomislav Milićević, trener mlađih kategorija Crvene zvezde, dovodio je svoje pulene u XI beogradsku gimnaziju i igrao fudbal protiv reprezentacije gimnazije.

Nije to radio (samo) radi popularizacije Zvezde već je pre svega tražio talentovane klince, „pronašao“ je, između ostalih, i reprezentativce Zorana Filipovića, Zlatka Krmpotića…

U to vreme profesori fizičkog vaspitanja nisu bili samo pedagozi već i skauti, pa i treneri.

Životije Ranković je od devojčica iz XI beogradske formirao Partizan sa kojim je stigao i do finala Kupa Jugoslavije, a iz tog tima su i dve reprezentativke Biljana Majstorović i Ljiljana Stanojević.

Stojan Skupek, bivši atletičar (skok s motkom) je u istoj gimnaziji „pronašao“ Aleksandra Popovića, koji je kasnije bio državni rekorder i prvak na 100 i 200 metara.

Elem, talentovane dece ima i danas, samo ih treba naći, omogućiti im bar minimalne uslove za trening, vratiti im njihove sale za fizičko, ne trebaju im „teatri snova“, i naravno uz redovne profesore i školovane trenere.

Ako ništa drugo imaćemo zdraviju decu, neće svako četvrto dete biti gojazno a gotovo je izvesno da se u nekom školskom dvorištu ili sali za fizičko nalaze deca koja će jednog dana obući dres sa državnim grbom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.