A evo kako Ona vidi Beograd

Trenutak kad Ona ono do čega joj je najviše stalo baca u đubre zbog smisla svog ukupnog žića. Zbog smisla života uopšte. I zbog ideje umetnosti. Koja je način življenja. Obožavam trenutak kad Ona, usred časa, napušta zauvek Fakultet dramskih umetnosti, gde su nas učili na način staljinističkog realizma.

U njene tad mlade, a već vrlo ogrubele, krhke ali čvrsto stisne prste, u njene znojne, crvene dlanove i blede, suve pesti s kojih se ljuspa pokožica, u njene demineralizovane, krte nokte, čijim sivim nebom lete jata belih gusaka koja će spasiti čast obeščašćenog Beograda, lomne nokte, čijim sušnim poljima pasu načičkana stada belih ovčica brsteći skromni zeleniš na bodljikavim grančicama, zbog tog ću se trenutka, velim, zaljubiti trajno. Zauvek, zauvek. Te ruke dvadesetdvogodišnje četvororotkinje – koja je spoznala ne samo šta glad jeste, nego je uvidela istinu o svetu koja se samo iz rupe gladi može videti – danas su, posle dve i po decenije, iskrene sveštenice vizije jednog istinskog preobraženja sveta. To što se ovde o tome ništa ne govori i ne zna, jetko govori o ovome ovde i sada.

2.

U želji da te ruke prikladno ovekoveči, pisac ovog teksta i, ne budimo na kraj srca, njegov preduzetnik i predradnik, uspeo je da nagovori Vladu Petrića, filmskog reditelja i penzionisanog profesora Harvardovog univerziteta – inače, neopevanog cinika i morbidnog kicoša, koji je budući svoj leš zaveštao Dejmijenu Herstu da ga, kako to već ovaj maroderski cirkuski artist uobičajeno čini, izobliči i, u formi modrog penisa ulješure, izloži kao artefakt u vitrini, pored neke muzare, pretvorene u orijaškog šišmiša, ili šišmiša preobraženog u patuljastog slona – da ga, dakle, nagovori da fotografiju NJenih ruku inkorporira u svoju trostavačnu digitalnu video kompoziciju „Symphony of Hands“, i to isključivo kao šake na hilandarskoj ikoni Bogorodice Trojeručice, koja se tu pojavljuje a ručice joj se, montažnim trikom, mrdaju. Kako je autor pomenutog filma imućan čovek, koji je Muzeju jugoslovenske kinoteke, pre nego što se predomislio, zaveštao 2.000.000 američkih dolara, i još imućniji kao nepreklonjiv ekscentrik, piscu ovih redaka, inače nepogrešivom poslovođi, nimalo nije bilo lako da obezbedi adekvatnu protivuslugu. Ipak, koautori ove sekvence na pokretnoj slici, njen ideolog i njen egzekutor, našli su zajednički jezik, palacav, dvokrak. Čitaoci koji svojim očima žele da se uvere u predočeni vid digitalne alhemije, digitalni esej „Simfonija ruku“ (ruku na srce, pre je to sonatina) mogu da gledaju na sledećoj elektronskoj adresi: www.youtube.com/video.hm!=19066605023747

3.

„Za jednu umetnicu – ne, dakle, umetnika, nego umnetnicu! – ali, koja ne živi u kuli od slonovače, niti od redovne plate i masnih honorara, koja, dakle, u njemu nije našla uhlebljenje, Beograd je danas najinspirativniji grad u Evropi. Krvav, mračan, bolestan, protivrečan, sa svojim nezajažljivim akumulacijama kapitala i sazdavanjem golema-tajkuna, sa gomilama začas srećno porobljenih – o, ništa gore od zadovoljnih slugu! njih, te srećne sluge, lucidno i besno veli Jago, treba mlatiti po sav dan, jer, kako kaže i Mari fon Ebner-Ešenbah, koja je sigurno dobro prostudirala „Otela“, ‘srećni robovi su najljući neprijatelji slobode’ – i s gomilama začas zauvek unesrećenih generacija, sa svojim akademizovanim nacionalizmom i svojom takozvanom nezavisnom društvenom i umetničkom scenom, koju kapitalizuje ideologija neoliberlizma va banque, u kojoj ni pomena nema o pravima radnika, taj i takav današnji Beograd, u rukama vrhunskih podlaca, reklamiran na stranim sajtovima, s ponosom, kao grad ludog provoda i najjeftinije elitne prostitucije na svetu, kao svojevrsni Bangkok Evrope, a na Si-En-Enu, u reklami koju je platila srpska vlada, koju su, dakle, platili gladni i željni građani i građanke Srbije, i kao grad jeftine a stručne radne snage, te uz sve to još i mučno privlačan u svojoj danonoćnoj bedi i neprestanoj žurci, sa svojim melanholičnim šarmom i sočnim humorom, sa veličanstvenom svojom zatomljenom istorijom sumatraizma i zenitizma, orgarta i nadrealizma, sa svojim levim dubokim skretanjima i današnjom desnom zabražđenošću, Beograd je nepresušan izvor iz kojeg se crpi jasno saznanje protiv čega se čovek mora boriti, ako drži do ljudskosti. Jednom rečju, to je prestonica koju kao da je komponovao sam đavo, đavo prerušen u anđela. Đavo koji prvonačelno i jeste anđeo.“ („Pozorište pred građanskim sudom – intervju sa umetnicom srpskog porekla koja je uzdrmala evropsku umetničku i društvenu scenu“; Kunst Heute, jun 2017.)

Ovaj razgovor naša štampa, elektronski i drugi mediji nisu preneli. Za ovu priliku preveli smo jedan njegov delić, a čitaoca, sa iskrenim ponosom, na kraju prethodnog pasusa, upućujemo na ceo tekst u časopisu. Na naslovnoj strani, per aspera ad astra, nalazi se, izmučeno i svetlo, lice intervjuisane.