Bertolt Breht. Memento vivere

Nije imao puno godina kad je umro, ali je svaku od njih proživeo od vrha do dna. Napisao je gotovo onoliko komada koliko je na kraju imao i godina, ali ni tu nije bitan broj, nego epohalni značaj njegovog dramskog i teorijskog stvaralaštva kao svetskog poduhvata.

Umro je „od srca“. S obzirom na brojne borbe za sopstveni opstanak i napredak društva, na stalna uzmicanja od fašističkih režima i agitaciju protiv njih, na emigraciju pred Hitlerovim nacizmom, koji mu je pretio konclogorom, zatim na bekstvo iz Amerike, posle sramnog saslušavanja pred Komisijom za utvrđivanje antiameričke delatnosti, žigosan kao prokleti komunista, s obzirom na način života od 1949. godine, kad se nastanio u Istočnom Berlinu, na svakodnevni iscrpljujući rad, na brojne, besomučne sastanke sa saradnicima, na malo kretanja (da ne bi gubio vreme, auto ga je svakog dana odvozio iz stana do Berliner Ensemblea i, nazad, do stana, iako ta razdaljina nije duža od petnaest minuta lagane šetnje, a kad bi odlazio u Bukov, kraj jezera, uglavnom bi se zatvarao da piše), i na kraju, ali ne na poslednjem mestu, s obzirom na, više tajnu nego javnu, borbu protiv Ulbrihtovog režima, za koji je znao da sve manje predstavlja volju radnika, ali, istovremeno, i to da je, ipak, čuvar od beskrupulozne gramzivosti sveproždirućeg kapitalizma, koja razjeda Zapad, kao i to da mu je jedino taj režim pružio utočište i mogućnost da stvara i istražuje, Breht je živeo veoma dugo. Uostalom, postigao je ono za šta su i najboljima potrebna dva duga života.

U berlinskoj kući, u kojoj je živeo sa Helene Vajgel, poslednjem svom domu, koji je danas memorijalni centar, uz figurinu Don Kihota u bronzi, koja se nalazi na jednom ormariću nasuprot krevetu u Brehtovoj spavaćoj sobi, da svedoči skromno o Brehtovim borbama s vetrenjačama (koje su, kako je to još Hajne govorio, danas postale banke), najupečatljiviji utisak, u prostranoj radnoj sobi, čiji prozori gledaju na groblje na kojem je Breht sahranjen (pored njegovih posmrtnih ostataka leže posmrtni ostaci Helene Vajgel, tu u blizini Hegelovog i Fihteovog groba), najveći utisak ostavljaju ogromni poslužavnici, ovali, svuda, na stolovima i komodama, gde god ima mesta da se postave. To, međutim, nisu poslužavnici, nego ogromne pepeljare. U toj sobi Breht je retko bio sam. Od jutra do duboko u noć, pre i posle proba u pozorištu, tu bi se sjatili saradnici i sagovornici, gledajući jedni druge kroz gustu maglu duvanskog dima. Ove orijaške pepeljare, ovali čija je namena preinačena, neka su vrsta V-effekta u svakodnevnom društvenom životu, naročito simptomatična danas usred javne hajke protiv pušenja, kao da od toga ide sve zlo ovog sveta. „I’m not going to live for health“, govorila je Hana Arent kad su je opominjali da puno puši. Jasno je da pušenje ne podržava zdravlje, ali ni najmanje štetno ne utiče na pravedne odluke i valjan način života.

V-effekt, Verfremdungseffekt, efekat otuđenja (ili, rogobatno, razotuđenja), efekat očuđenja, efekat oneobičavanja, efekat razoguglavanja – kako bih ga sam, ne bez ironije, najradije preveo – nešto je što ide uz Brehtovo ime kao njegov egzistencijalni atribut. Uz ovaj pojam, kao najvažnije brehtijansko nasleđe, stoji još i Brehtov pojam epskog pozorišta.

V-effekt (fauefekt) jeste nagli, neočekivani prekid toka dramske radnje kojim se gledalac apstrahuje od dramskog konteksta, nagovoren da uvidi da je taj kontekst samo deo vladajućeg političkog konteksta i da se, dakle, može menjati, da taj kontekst nije bogom dat, iako se čitav obrazovni sistem trudi da ga kao takvog pojmovno usvojimo. Ono na čemu počivaju naše rutinske dnevne radnje, ali i rutina visoke politike, a što se sve uzima kao neupitno, zdravo za gotovo, treba dovoditi pod pitanje kao nešto krajnje problematično. Bez toga nema napretka društva i čoveka. Ono na šta smo oguglali u životu, smrt je života samog.

Čovek je kovač svoje sudbine, veli Aristotel. Uvek ima mogućnosti izbora, kaže Agneš Heler. I u najskučenijim egzistencijalnim, graničnim situacijama ima mogućnosti izbora. Na kraju krajeva, čovek može da umre kao heroj ili kao kukavica. To nam je pokazao, danas iz nacionalne istorije prebrisani, Stevan (Stjepan) Filipović. NJegov V-effekt jeste efekat razoguglavanja na život i smrt, efekat oneobičavanja života i smrti.

To je onaj trenutak kad je taj mladi partizan, kojeg su četnici predali nemačkom nacističkom okupatoru, stajao pod vešalima da bude obešen kao krivac, i za primer kako prolaze oni koji se usuđuju da se usprotive, a publika, dovedena tu kao stado – da bude „ubijena u pojam“. Stevan je pod vešalima održao bodar slobodarski govor, i odgurnuo klupicu pod sobom. On je uhvatio smrt za šiju, i održao epohalnu lekciju da mu je njegovih dvadeset sedam godina dovoljno da učini umetničko i herojsko delo od svog života. Prisutnim građanima i građankama, publici tog javnog spektakla data je mogućnost da stekne jedno sasvim novo poimanje života, jedno direktno uviđanje života i lepote herojske odluke u njemu.

„Jedno javno vešanje je razonoda u palanci“, piše Sartr. Stevan Filipović je razbucao palanku na svom sopstvenom vešanju. Memento mori, da, ali i memento vivere!