Bi l’ Satana ovo izmislio

Prethodne sedmice, isto u sredu, u novobeogradskom Centru za socijalni rad, muž je, naočigled njihovog deteta, kamenom smrskao glavu svojoj ženi. Između ta dva ubistva, neki našijenci su svoj bes, ponet iz domovine, iskalili na mondenskom Zakintosu, batinama isteravši život iz jednog bespomoćnog američkog građanina, crne puti. I sve to dešava se u danima jula, u pasjoj žegi, koji nas podsećaju na genocid u Srebrenici.

Dva gotovo istovetna ubistva, na istovetnom mestu, oba u sredu, kao u filmu strave i užasa, kao da uspostavljaju ritam zločina. Ima li sistema u ovom ubijanju? Na to pitanje, nezahvalno je tražiti odgovor, a neodgovorno je ne postaviti ga.

Ono što sa izvesnošću umemo da kažemo jeste da je sistem zaštite ljudi u ustanovama čiji je zadatak da štite ljude, naročito ugrožene žene, naročito ugroženu decu, ništavan, te da naši centri za socijalni rad ne rade socijalno, nego se lako daju koristiti kao poligoni za najkrvavije delikte. (Nije teško, i nije neopravdano, zamisliti ovog drugog ubicu u Centru za socijalni rad, koji je iz medija bio dobro obavešten o prvom ubistvu u Centru za socijalni rad, koje će on, posle sedam dana, još krvavije, dvostruko ponoviti. Takođe, nije teško i nije neopravdano zamisliti radnike Centra za socijalni rad u Rakovici koji su, sedam dana pre nego što će se kod njih izvršiti dvostruko ubistvo, čitali u novinama vest, prepričavali detalje slučaja i zgražavali se nad ubistvom žene u Centru za socijalni rad u Novom Beogradu.)

Tu se već da nazreti sistem, sistem nizanja skupova: naše pravne ustanove ne služe pravdi, politički sistem ne služi javnom dobru, školstvo ne služi opštem obrazovanju, mediji ne služe informisanju, javni prostor ne služi građanima… I tako dolazimo do toga da muževi ne čuvaju svoje porodice, nego su im glavna pretnja, da su muževi, naime, nemuževni. Tu sad iskrsava suštinsko pitanje.

Nad zadavljenim detetom, nad jednom zaklanom i jednom kamenovanom ženom, morali bismo se zamisliti, s ovu stranu morala, koliko je moralo biti pakleno ili ledeno, grozno i besmisleno u srcima njihovih ubica da izvrše taj užasni zločin koji ih, do kraja vremena, poimence obeležava kao neljude. Kako su ti muževi – kažem, muškarci – odlučili, ako je to odluka, da o sebi ostave najgnusniji trag ubice deteta i žene? Kako je u njima propala ljudskost da toliko omrznu na sebe kako bi ubili one o kojima bi po prirodi osećanja želeli da brinu?

Ovaj užas nad ništavilom u ljudskom biću, koje gasi čak i žudnju za slavom, NJegoš je, u desetercu, oštrovido izrazio stihom u obliku pitanja: „Bi l’ Satana ovo izmislio?“ To njegovo pitanje nećete naći u štampanim delima, jer je to poništena varijanta stiha iz „Gorskog vijenca“. Taj dodati pa precrtani stih nalazi se u rukopisu ovog dela.

Bi l’ Satana ovo izmislio? To je strašno pitanje, no koje herojski, genijalno ironično, svedoči o užasima neherojskih vremena i običaja, uzdižući se nad njima i poništavajući ih u duhu Pesnika. (Pesništvo, hoću da kažem, jeste buđenje herojskog u čoveku, uprkos neherojskim prilikama koje opisuje, i poziv na oduševljenje životom i strasno uživanje u životu, uprkos ponižavanjima života u kojem nastaje.)

Nemamo, naime, nikakvih garantija da čovek neće činiti gnusne zločine i u neuporedivo boljim društvenim uslovima od ovih u kojima mi živimo, kao što i u najgorim uslovima prinude uvek ima mesta za lepotu podviga, ali, stvar je u tome da nije isto živeti u društvu koje u svom obrazovnom sistemu, kulturnom i verskom životu favorizuje vrlinu i u društvu koje u obrazovnom sistemu, kulturnom i verskom životu favorizuje podlost. U tom smislu, jedan gnusan zločin, poput zločina ubistva deteta i ubistva žene, ne izgleda isto u društvu koje favorizuje vrednost kao u društvu koje favorizuje podlost.

U Srbiji već vrlo dugo školski programi, institucije kulture, religijske organizacije i ne pominju, a kamoli da se njome rukovode, mudrost da život treba živeti u strastvenoj ljubavi prema životu, i u sočnoj mržnji prema onom što ga ponižava i uništava, zaustavlja i okamenjuje, te da je postignuće važnije od dugovečnosti.

O tom potištenom, mrzovoljnom stanju glavnog toka kulturnog života i javnosti u Srbiji razgovetno svedoče ne samo važne društvene pozicije koje su zauzeli mizerni duhovi nego i mnogobrojne nagrade i ordeni koji, gotovo bez izuzetka, ovenčavaju isključivo niskost laureata. Kada bi te nagrade, na primer, činile ono za šta su i osmišljene, kada bi odavale priznanja vrlinama koje su ostvarili dični pojedinci, onda bi deca, muškarci i žene pred sobom imali jasno istaknute uzore – istinite uzore čija je slava korelat vrednosti. Na društvu je da ponudi uzore, a ne da rukovodi životima.