Dragiša Stanojević (1844 – 1918)

Nijedna nadležna institucija kulture, od SANU i njenog odeljenja za jezik i književnost, njenog Instituta za srpski jezik, katedri za srpsku književnost na filološkim fakultetima, ili pak katedri za italijanski jezik na istim tim fakultetima – a književna udruženja i društva da i ne pominjem, jer pomena nisu vredna – sve do Narodne biblioteke Srbije, čiji je Dragiša Stanojević bio upravnik od 1897. do 1900, da, kao bonski doktor prava, bude i začetnik Zakona o Narodnoj biblioteci, nije se setila stogodišnjice smrti i, tim povodom, života i dela Dragiše Stanojevića, kao da su on i ono ništa, a ne nešto, i to osobeno, karakterno i značajno nešto. Taj tupi muk o Stanojeviću, taj zaborav u sećanju jedne kulture, ne govori ništa o ovom velikom graditelju našeg jezika, a sve o savremenoj srpskoj kulturi i stanju sadašnjem tog jezika. Oni su na vrednosti oguglali.

Knjige i novine se kod nas masovno štampaju nelektorisano, a jedino penzionisani spikeri i spikerke na radiju i televiziji znaju još pravilno da govore ovaj jezik, za čije se ćirilično pismo kao kaznenozakonsku obavezu u javnoj upotrebi, kao u krstaškom pohodu, bore oni koji su ga i doveli u stanje čemera i mržnje.

A ko čita i pročita ono što je i kako je Dragiša Stanojević napisao, ne može da se ne zaljubi u srpski jezik, kojim se, kako je ovaj pesnik, prevodilac, doktor prava, političar socijalističke orijentacije i publicista, govorio, „mogu pisati bolji, lepši, silniji, zvučniji stihovi nego italijanskim“.

Da bi pokazao svu raskoš izražajnih njegovih mogućnosti, silovitost njegovog ritma, njegovu gipkost, preciznost i melodioznost, rečničko bogatstvo i asocijativnu moć reči, Stanojević je kongenijalno na srpski jezik prepevao tri najvažnija speva napisana genijalno na italijanskom jeziku, „čija je vrednost utvrđena i opšte poznata u svetskoj literaturi“, sledeći ritmove i melodije originala, i pravila njegove rime. Preveo je, dakle, Stanojević na naš jezik „Oslobođeni Jerusalim“ Torkvata Tasa, „Bijesnoga Rolanda“ Lodovika Ariosta i Danteovu „Božanstvenu komediju“.

Primetili ste da je Orlando, odnosno Rolando, ovde, već u naslovu, „bijesan“, a ne besan. Stanojević, rodom Beograđanin, dakle, sa ekavskim kao maternjim izgovorom ovog jezika, u svojim je prepevima istovremeno upotrebljavao i ijekavicu i ekavicu. Uzimao je, dakle, Stanojević, bez razlike, iz ova dva izgovora, i iz svih varijanti našeg jezika koji danas nazivamo crnogorski, bosanski, hrvatski i/ili srpski, i iz svih njegovih dijalekata, kako bi na najbolji mogući način uskladio ritam mišljenja i pevanja, metar stiha i moćno akcentovao reč i riječ.

Koliko mi ovde prostor dopušta, navešću uporedo tri prevoda s početka Prvog pevanja u „Paklu“, iz Danteove „Komedije“, kako bi se, pored vrlo preciznog prevoda Dragana Mraovića i ingenioznog prepeva Kolje Mićevića, uočila Stanojevićeva jezička virtuoznost.

Najpre, Mraović: „Na pola našeg životnog puta/ nađoh se u šumi gde tama prebiva,/ jer noga sa staze prave zaluta./ Ah, teško je reći mučninu što skriva/ ta šikara šumska gusta/ na koju i pomisao strah izaziva!/ Tako je mučna da je šala smrt pusta, / al’ da bih kaz’o šta se tu zgodi,/ o drugom će zboriti moja usta.“

Zatim, Mićević: „Na pola puta našega života/ nađoh se usred neke šume mračne/ jer prav put duša izgubi sirota./ Ah! nju opisat nemam reči tačne,/ ta šuma šumna i divlja i jaka/ od koje strah se još u meni začne./ Crna i gorka, kao smrtna raka;/ al’ zboreć o dobru koje tu nađoh/ izneću mnoštvo drugih utisaka.“

Na kraju, Stanojević: „Nađoh se, žiću nam na pola puta,/ u nekim šumama punima tmine,/ kuda mi sa pravca noga zaluta./ Teško je opisat’ užase njine,/ gorčinu samrtnu njihove tame,/ divljinu, bezdane i groze ine, -/ Oh, samo sećanje strašno je za me./ No, jer sam u njima našao spasa,/ o drugim stvarima njihovim, same/ Te groze prećutav, podižem glasa.“

Otvaram knjigu Stanojevićevog prepeva Tasovog speva i, nasumice, čitam s vama iz Pjesme četvrte, oktavu šestu: „Pjevajuć o tome duh mi se zgrozi,/ Tuga mi u grudma srce stijesni./ Desno i lijevo sjedoše bozi/ Oholi, jer sile svoje svijesni./ Onaj je, kome su na čelu rozi,/ Sa skiptrom u ruci Pluto bijesni./ U sredi sjeđaše. Planina Kalpi/ Od njega manja je; i sami Alpi.“

Savremene institucije kulture i informisanja nemaju šta da kažu o Stanojeviću, ali ko ih predstavlja, to je i pravedno, jer Stanojević zaslužuje bolje od toga. Zadovoljštinu za svojih sto godina na onom svetu našao je, ove godine, u takođe prećutanoj, izvrsnoj knjizi „Miljković – Dante“ (Zlatno runo, Beograd), u kojoj ga, kao prevodioca Dantea koji je uticao na Branka Miljkovića, priziva onaj ko na to ima pravo, jer vještine svoje svjestan i vrijednosti, Kolja Mićević, nazivajući ga ukletim prevodiocem.

Iz Petog pevanja „Pakla“, Stanojević jedan stih prevodi ovako: „Kao što ždrali lete pojući svoj žal.“ Mićević veli na to: „Stanojević, majstor versifikacije, rimaginator, negovatelj akcenatskih rima, nije propustio priliku da rimuje ždralove, i Dante bi mogao da bude zavidan zbog ovog rešenja…“