Danijel Dej-Luis obnarodovao je svoju volju da se pozivom glumca više neće baviti kao profesijom.

Jedinstveni slučaj tri osvojena „Oskara“ za najbolje igranu glavnu ulogu na engleskom jeziku, nagradi Američke akademije za film, u ovom novom stoleću obaranja vrednosti počastima, daje specifičnu težinu dostojanstva, jer je Danijel Dej-Luis, zasigurno, jedan od najautentičnijih, ako ne i najautentičniji glumac.

Teško da će se naći neko ko neće potvrditi ovaj vrednosni sud o glumi Danijela Dej-Luisa, što je u naše doba presedan o vrednosti oko koje „nema zbora“, kao što nema zbora oko vrednosti Homera, Eshila, Šekspira. To nam vraća uverenje da mi, ljudi, ipak, delimo zajedničku bit moći suđenja i osećanja lepog i dobrog.

Glumac je rekao da je razlog njegovog prekida s dosadašnjom profesijom ličan. Mediji ko mediji shvatili su to, s nadom da će ih uskoro precizno doznati, kao da je reč o privatnim razlozima, među kojima se najčešće sumnja na bolest ili ženidbu (s nekom devojkom kojoj bi onaj o kome je reč po godištu mogao biti otac ili deda), i na povlačenje u privatnost svog poseda, u penziju i mirovinu. Kako bi se pravilno razumeo ovaj razlog trebalo bi imati u vidu da je i dosadašnje Dej-Luisovo, tridesetogodišnje, četrdesetogodišnje, bavljenje rečenom profesijom zapravo najličnije prirode, jer gluma je njegov poziv, njegov način saznavanja sebe i sveta, njegov metod tumačenja i istraživanja, analize i sinteze onog najsvrhovitijeg a zatajenog zadatka čoveka, koji je oglašen kao zapis na Apolonovom hramu u Delfima, a kojim su se rukovodili i Heraklit i Sokrat, i Demosten i Abraham Linkoln: „Spoznaj samoga sebe!“

Dugo je i udubljeno Dej-Luis pripremao svoje uloge, koje je najpre prilježno birao među gomilama ponuđenih persona koje je uglavnom nemilice odbacivao. Taj rad na ulozi, kod Danijela Dej-Luisa bio je rad na sebi (ne slučajno, to su naslovi drugog, posthumno objavljenog, i prvog toma takozvanog sistema Stanislavskog). Odbacivao je uloge koje mu nisu pružale mogućnost da s njima ima ulogu u svetu i sopstvenom životu, koje mu nisu pružale priliku da raspiri svoje strasti za saznavanjem, za suočavanjem s nepoznatim u sebi i društvu; odbacivao ih je sa erotskim užitkom i verom da sebi nije oduzeo vreme, iako bi pribavio desetine miliona dolara i ostalo što uz to ide, a uzimao one za koje je znao da ih samo on, sad i tu, može otkriti svetu, noseći ih kao najličnije svoje persone. Rasvetljavao je, poput Prometeja, i suočavao se, kao Orfej, s tminama ambisa čoveka u sebi, koji je dublji od ličnosti i trajniji od pojedinačne egzistencije. Hvatao se u koštac sa onim traumatičnim u saznavanju morala, što Njegoš, u desetercu, našem herojskom stihu, izražava ovako: „Što je čovjek, a mora bit čovjek?“ Taj zastrašujući i prelepi osećaj umilenija za čoveka koji se usuđuje da se uspinje uz litice i ponire u provalije sebe sama, to traganje za zlatnim runom ili svetim gralom, koji ne postoje da bi bili nađeni, jer ih i nema, osim u čovekovoj imaginaciji, nego stoga da bi čovek imao za čim da traga kako bi prekoračio granice postojanja, to je poziv glumca koji je u ovom veku, i to iz pakla Holivuda, uspeo svetu da objavi Danijel Dej-Luis. Zaboravljeni ideal glume kao herojskog poziva ima, dakle, svoje ostvarenje i u ovom vremenu, kao jedno od najvećih njegovih postignuća, najvećih njegovih čuda.

Dej-Luis se, dakle, ne povlači iz profesije glumca da bi napustio poziv glume, nego, naprotiv, da bi upravo lično ostao u pozivu, pozivu ličnosti, te da bi mogao da nazre šta i kamo dalje, jer sada i iz ovoga, nakon svega, više to ne vidi. Stoga se on ne povlači, nego gleda unapred, u to ništa – iz kojeg može nastati nešto.

Nota bene, nešto, dakle novo, nastaje iz ništa (iz onog što još nije), a iz privida ne nastaje ništa. Danijel Dej-Luis odbija da ponavlja uloge, kao privid glume, u koji su pale, kao očajnici, mnoge njegove slavne i nekad doista talentovane kolege. Ponavljanje istog, to povraćanje već postignutog, uništava poziv i predstavlja pad u reproduktivnost profesije. Reprodukovati svoja postignuća znači stvoriti nakazu od svog talenta.

Umetnost glume Danijela Dej-Luisa, to nije nizanje različitih maski na koncu istog manira, nego ljudska smelost otkrivanja mnogostrukosti sopstvenih lica, tih zveri koje prete, a s kojima se treba heraklovski boriti i izboriti. Uslov za tu borbu, u kojoj čovek može pobediti, ali i izgubiti, jeste da se te zveri uoče u ponoru sopstvenog bića i odatle izvedu na svetlost dana. Dej-Luis je to učinio, borio se i zveri što krvnički ubio, što, lukavo poput Odiseja, pripitomio.

Sećam se kako su me bolele kosti dok sam gledao kako Danijel Dej-Luis, kao Danijel Plejnvju, trči s detetom u naručju, da ga spase od požara, a svaki ga korak boli, izazivajući škrgut kostiju njegovog premorenog i, od težačkog rada u oknu rudnika, izmoždenog tela. Kad postane moćni kapitalista, Plejnvju će u Dej-Luisovim kostima i dalje nositi taj škrgut, transformisan sad u škrgut zuba, dok sikće svoju osvetu svetu, kojem je postao gospodar, a njegovo licemerje, kuglom iz svoje privatne kuglane, obredno ubija u hrišćanskom svešteniku koji je u sebi već ubio Boga.

Tako precizan i kompleksan lik samog Kapitalizma, u njegovoj progresivnosti u odnosu na etiku krvi i tla, u odnosu na sujeverje religije, i, istovremeno, njegovu sadomazohističku regresivnost u paklu ličnosti Kapitaliste, bolje nego iko drugi predočio nam je – kao mitskog junaka u stvarnosti – Danijel Dej-Luis.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari