Kolaboracionista 1Foto: Privatna arhiva

Vilhelm Furtvengler (Wilhelm Furtwängler, 1886 – 1954) bio je i pre i posle Drugog svetskog rata dirigent Berlinske filharmonije. Neposredno po okončanju Drugog svetskog rata Furtvengler se, nastanjen u američkom sektoru tada podeljenog Berlina, našao pred Američkim komitetom za denacifikaciju, osumnjičen za kolaboraciju s nacističkim režimom Adolfa Hitlera.

Posle ispitivanja Furtvengleru je dopušteno da nastavi svoj rad u Berlinskoj filharmoniji. Zašto je ovaj umetnik uopšte izazvao zazor i sumnju jedne komisije koja se bavila etičkim prekršajima?
Furtvengler je bio vođa Berlinske filharmonije sve vreme dok je Hitler bio vođa Trećeg rajha. Dirigovao je orkestrom i u prisustvu samog firera; tim prilikama nije izbegavao da se s njim rukuje. Nije bio član Nacional-socijalističke partije, ali bio je u kontaktu s Geringom i Gebelsom. Bio je, dakle, uvaženi građanin, cenjeni umetnik hitlerovske Nemačke.

Kontekstualno rečeno, Furtvengler je dirigovao orkestrom dok su u logorima diljem Trećeg rajha masovno likvidirani ljudi. Nije tajna, međutim, da je pojedinim Jevrejima, uglavnom vrsnim muzičarima, Furtvengler uspeo da spasi život.

Prema životopisu ovog nemačkog kompozitora i dirigenta, engleski pisac Ronald Harvud napisao je dramu „Na čijoj strani“ (Taking Sides), potom i scenario za istoimeni igrani film, koji je režirao mađarski reditelj Ištvan Sabo. U tom dramskom komadu, u tom filmu, kao i u životu, tokom onog isleđivanja 1946. godine, Furtvengler izjavljuje: „Uvek sam razdvajao umetnost i politiku, siguran u to da izvođenje jednog muzičkog dela može samo da oplemenjuje.“ Zatim, kaže i ovo: „Vi meni sudite jer nisam ubijen za vreme Hitlera!“

Šta je, zapravo, Furtvengler mogao da učini za vreme Trećeg rajha? Tri stvari: da emigrira i karijeru nastavi u inostranstvu, da se javno suprotstavi nacistima i bude ubijen; da čini ono što je i činio, spasavajući po nekog čoveka, da uživa u muzici i drugima pruža isto to zadovoljstvo (ko su u tom slučaju ti drugi, ko je ta koncertna publika?), a javno da ne izgovori nijednu reč protiv režima.

„Da, izgovorio sam nekoliko antisemitskih rečenica, ali samo u prisustvu nacista. Tad sam govorio ono što ne mislim. Koristio sam tuđi, nacistički jezik. To nisam bio ja“, veli Furtvengler u svoju odbranu. Ali, šta te reči uistinu znače? Ako sam ja istinski ja kad se u prisustvu istinskih ljudi ponašam slobodno i iskreno, ko sam pred neistinitim, neiskrenim i zločinačkim osobama, kad se ponašam neiskreno? Kakva mračna dijalektika!

Čovekova egzistencija sudbinski je politička.
Ako se istina govori samo tamo gde je to plauzibilno, a prećutkuje tamo gde je to rizično, onda je svaka hulja spremna da je govori.

Svedimo račune ovog slučaja!

1. Furtvengler je izvrstan dirigent.

2. Furtvengler nije hrabar čovek.

3. Furtvengler nije zločinac.

4. Nema razloga da se Furtvengler osudi kazneno, ili da mu se onemogući dalji umetnički rad.

5. Furtvengler bi morao imati nemirnu savest, morao bi osećati izvesnu odgovornost za zajedničku sudbinu koja je tokom jednog vremena njega ostavila u životu, a mnoge druge odvela u smrt. Morao bi osećati izvesnu krivicu saučesništva. Ali, to zna samo njegova savest, ako je on uopšte ima.

6. Radom Furtvenglerove savesti, ako se ona uopšte bavi pitanjem njegove nesumnjive odgovornosti za nečinjenje, štaviše, za normalizovanje državnog monstruoznog nasilja učešćem u umetničkom životu na visokom kulturnom nivou (sic), ne mogu biti nadoknađeni uništeni ljudski životi.

7. Furtvengler da se javno pobunio protiv nacizma i da je zbog toga pogubljen, u logorima usmrćeni ljudi ne bi bili spaseni.

8. Da se Furtvengler javno pobunio protiv nacista i bio pogubljen, da li bi to bio istinski krešendo jednog i muzički ozbiljno shvaćenog života? Da li bi to bio živi besmrtni primer doličnosti koji oplemenjuje?

9. Da je Furtvengler ubijen zbog svoje osude nacizma, ni Hitler ni njegova klika ne bi mogli da uživaju u Furtvenglerovom dirigovanju, niti da se diče time kako u njihovom carstvu, u njihovom nacističkom Raju živi i stvara jedan veliki dirigent, kao što živi i stvara jedan veliki filozof koji se zove Hajdeger.

10. Da je Furtvengler diktatoru i njegovim ljudima rekao Ne, da je makar dao ostavku na mesto direktora Berlinske filharmonije i povukao se iz javnog života, da li bi time zauvek rekao da estetsko uživanje, ipak, treba zaslužiti humanim životom?

Kulminaciona tačka Harvurdove drame jeste onaj trenutak usred uvredljivog i agresivnog isleđivanja, pošto je osumnjičeni Furtvengler doveden u stresno stanje, kad nemačka sekretarica američkog majora islednika, kroz suze izusti: „Mene su na isti takav način ispitivali u Gestapou!“

Ako nekome činimo isto ono za šta ga osuđujemo, oduzimamo li time sebi pravo da sudimo o njegovom postupku? Ophodeći se rđavo prema onome ko je činio rđavo, prelazimo li na njegovu stranu?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.