Lična osveta i opšte dobro 1Foto: Privatna arhiva

Ko je čitao Šekspirovog „Hamleta“, ne zaboravlja scenu u kojoj kralj Klaudije pokušava da se moli za spas svoje duše, jer je okaljana grehom bratoubistva, a njegov sinovac Hamlet tad naiđe, rešen da osveti očevu smrt, jer upravo se, priredivši pozorišnu predstavu, pomoću nje osvedočio da je njegov stric ubio njegovog oca.

Kod Šekspira, Hamlet je u ovoj sceni skriven, Klaudije ga ne opaža.

Suočio sam Hamleta i Klaudija, kako bih stvar zaoštrio u direktnom dijalogu. Scena je ponešto preinačena, kako bi se u nju upisalo naše vreme. Dopisao sam obraćanje Klaudija publici.

Možda će nekom nešto značiti ovaj prikaz ključne moralne razlike između lične osvete i zadatka ukidanja poretka nepravde. Hamlet hoće smrt onog koji je uzurpirao javno dobro kao ličnu igračku, a ne tek smrt ubice svog oca. Dakle:

Kralj: Moj zločin truli: do neba mu smrad diže se,/ Noseć najstariju kletvu bratoubistva./ Molitvi ne mogu, mada je želim koliko i hoću./ Jaku mi volju jači greh obara; a ja, ko neko vezan s posla dva,/ Besposlen stojim ne znajući gde da počnem, te oba zanemarujem./ Pa da je ova ruka prokleta od bratovljeve krvi dvaput odebljala,/ Zar dobro nebo nema dosta kiše da je spere celu, da bude ko sneg?/ Čemu milost doli da pogleda greh?/ Nema li molitva tu dvostruku moć da, pre no padnemo,/ Predupredi pad, a oprosti onda kad padnemo već?/ Ali, koji bi oblik molitve pristajao meni?/ „Oprosti mi moje gadno ubistvo!“/ To ne može biti; jer ja i sad uživam koristi/ Zbog kojih ovo ubistvo izvrših: svoju krunu, svoju kraljicu i vlast./ Može li kogod oproštaj da traži za greh,/ A da se nije odrekao plodova tog greha?/ Na putevima greha u ovome svetu pozlaćena ruka zločina / Još može da izmakne pravdi;/ I često se još pljačkom zločina kupi zakon sam./ Al’ tako nije na nebu. Tu nema vrdanja,/ I tu se javlja svaki čin u svojoj pravoj prirodi;/ A mi, licem u lice sa svojim grehovima,/ Primorani smo da priznamo tamo sve./ Pa onda? Šta mi ostaje? Da kušam šta pokajanje može il’ ne može./ Ali šta to vredi onom koji se ne može da kaje?/ Srce crno ko smrt. Duša u mreži,/ Što se boreć za slobodu samo još više zapliće!/ Pomozite, anđeli dobri! Pokušajte bar!/ Savijte se, kruta kolena; a srce s čeličnim žicama,/ Omekšaj ko žile kakvog novorođenčeta!/ Sve još može možda krenuti na dobro!/ Bog je velik. Milost mu je ime. (Klekne. Ulazi Hamlet s bodežom krvavim od Polonijeve krvi. Gledaju se oči u oči, Hamlet i Klaudije koji kleči.)

Hamlet: Na molitvi si. Mogao bih sad svršiti s tobom;/ Sad ću to i učiniti./ Ali ne! Onda ćeš ti u raj, a otac moj neće biti osvećen./ Zar zlikovca koji mi je oca ubio, jedinac sin mu,/ Ja da šaljem u raj!/ To bi ti bila nagrada, a osveta nikad!/ Ubio si oca mog iznenada, teškog od jela,/ Sa svim gresima njegovim silno nabujalim, jedrog kao maj./ Kako s njegovim računom stoji, to zna samo Bog!/ Al’ po mislima i znanju smrtnika, on teško pati./ Pa bi li moj otac bio osvećen kad bih ti život uzeo sad,/ Pri molitvi, kad čistiš dušu?

Kralj: Ja bih ubicu svog oca i u crkvi zaklati mogao./ Jer nisam kukavica.

Hamlet: Neeeeee!/ Stoj nožu, budi strašnijeg zamaha!/ Kad bude pijan zaspao, ili u gnevu, ili u rodoskvrnoj slasti postelje./ U kocki, svađi, ili ma kojem činu što trun spasenja u sebi ne čuva – tad ga obori:/ Nek se petama koprca k nebu, nek mu duša bude prokleta,/ Crna kao pakao u koji pođe!

Kralj: Osveta ne sme imati granica, Hamlete./ Ja ne bih oklevao, naročito s krvavim već bodežom u ruci.

Hamlet: Ovo nije tek puka osveta. (Hamlet ode.)

Kralj (publici): Posle krunskog dokaza o mom ubistvu kralja Hamleta,/ Koje je obelodanila pozorišna predstava princa Hamleta,/ Učinivši taj utajeni zločin bez ijednog svedoka javno poznatim,/ Šekspiru je, ipak, bilo potrebno da publici,/ Sam, nedvosmisleno, priznam zlodelo svoje./ Da nije tako, ni sam me Bog na to naterao ne bi./ Je li to znači da je pozorište, ipak, nemoćno?/ Na primer, šta da sam ja, da je tako pisano,/ Na predstavu Hamletovu reagovao ne njenim prekidom, u strahu,/ Nego vatrenim aplauzom, da mi se ni obrva ne pomeri?/ Hladnokrvno, kakav doista jesam. Prevejano, kakav umem biti./ Najzad, državnički mudro. Da sam, dakle, pohvalio Hamleta/ I njegov zaplet, pred svima, javno, kao dobru, vrhunsku dramu./ Dramu punu napetosti, strasti i katarze. Da sam ga zagrlio i,/ Kao što to čine današnji vladari, vaši savremenici,/ Poljubio ga kao otac sina? Eto predstave!/ Šta vi mislite?/ Zar bih bio toliko naivan da se dam uloviti u klopku kao nevino dete,/ Da upravo i sâm nisam hteo da se Hamlet osvedoči?/ Da, kopajući jamu meni, sam u nju upadne?/ Dao sam mu dokaz, kako bih uzeo dokaz o njegovim namerama./ Dokaz o razlogu i svrsi njegovog ludila, za koje sam znao da je gluma./ Dao sam mu dokaz, kako bih mu uzeo život kojim preti svemu što jesam./ Ja sam tu Hamletovu predstavu režirao režirajući Hamletovu režiju./ A sad, evo, smem i pred vama, bez zazora i straha, reći:/ Da, ja sam ubio svog brata, i uzeo mu presto, moć i ženu./ Hteo sam mu uzeti i sina, kojeg sam doista ljubio./ Ali, on nije dorastao toj ljubavi. On je depresivno oklevalo/ Koje bira svoju propast. Jeste, ja sam ubica./ Vidite kako se to sasvim bezbedno može izreći pred onima/ Koji se ne usuđuju da se usprotive. Koji jesu kao da ih nema./ Evo, pred vama, goloruk i bez pratnje, stoji, dakle,/ Još jedan od ubica koje gledate svaki dan sa strahopoštovanjem!/ Od koga se milosti nadate?