Mefisto Zajmodavac 1

Inspiraciju za svog Doktora Faustusa, Aleksandar Sokurov, kako je sam rekao, našao je između redova Geteovog „Fausta“.

Njegov „Faust“ – koji je pre devet godina osvojio Zlatnog lava na filmskoj smotri u Veneciji – nije tek ekranizacija Geteovog dela.

Johanes Cajler, nemački glumac koji glumi Fausta u ovom ruskom filmu na nemačkom, Geteovom jeziku, govori uglavnom reči koje Geteov Faust dotad nije izgovarao.

Da stvar bude komplikovanija i neuporedivo zanimljivija, Sokurov nije stvorio Fausta našeg doba, kojeg bi, recimo, situirao u okolnostima postindustrijskog vremena, kako je to danas uobičajeno u Holivudu, a sasvim se pogrešno naziva „osavremenjivanjem“.

Radnja se odvija u okolnostima Geteovog vremena, kad je objavljen prvi deo tragedije o časnom čoveku koji je đavolu prodao dušu.

Atmosfera života u jednom nemačkom gradiću godine 1808, satkana je sa svim detaljima vremena koji se otkrivaju i u odeći i u pokućstvu, i u načinu lečenja.

Monohromna slika filma deluje kao vremenski sfumato.

To nije ništa novo za maestra Sokurova.

Setimo se samo „Taurusa“, filma o poslednjim Lenjinovim danima, na koje kao da virimo kroz vremensku kapsulu.

Ta iluzija prisustva u vremenu prošlom, apsolutna je i ovde gde osećamo prašinu nemačke varošice i miris krvi na prljavoj krpi kojom doktor Faust briše ruke posle obdukcije.

Pošto je obrisao krvave ruke i požalio se Vagneru, svom famulusu i asistentu, da krpa nije bila čista, Faust se iz prizemlja, iz laboratorije, penje uskim stepenicama u potkrovlje, da opere ruke i preobuče se pre nego što krene u očevu ordinaciju na posao. Kad pere ruke (nema tu rasipanja vode), vidimo na podu njegovu nepospremljenu postelju.

U svakom detalju, proučivši kompletno nemačko slikarstvo osamnaestog i s početka devetnaestog veka, a naročito grafiku, otkriva Sokurov Geteovo vreme, doduše ne u velegradu, nego u varošici.

U sivilu kroz koje probija bleda vatra zelenila, ovaj crno-beli film podseća na stari bakrorez.

Na pokretnu sliku kao da se uhvatila mahovina.

Odnos Faustov sa slugom i odnos sa ocem, uvode nas u neobičnu atmosferu koja podseća na svet sna.

Da, svet sna čine odnosi, a ne toliko slike, i to neobični, disonantni detalji u ordinarnim situacijama.

Kad otac jede, stojeći za medicinskim stolom – a sinovljeva je glava tik do njegove – ne dozvoljava sinu da iz činije i sam uzme od to malo hrane, a mi ne znamo da li se otac šali, ili je smrtno ozbiljan.

Ne znamo čak ni da li je to stvarnost.

Jedino u šta smo sigurni jeste da Fausta mori glad, a da u džepu nema ni cvonjka.

(Otvaram ovde zagradu da podsetim na majstorov film „Otac i sin“, i ukažem na to da njegova pokretna slika ne predstavlja pogled na svet, nego prodor u inače pogledu skrivene vidove egzistencije, koji se, dakle, mogu otkriti samo u snu i na filmu. Pogled gledaoca preobražava se u čisto viđenje, u sami vid, u iskustvo kušanja znanja koje ne možemo saznati drukčije doli gledanjem. Filmove Aleksandra Sokurova gledamo kao da sanjamo prisni san. Kao da sanjamo iznova san koji smo odavno zaboravili. U filmu „Otac i sin“ upoznali smo, sasvim opipljivo, jedan svet erotike bez putenosti, svet sinovljevske ljubavi bez Edipovog kompleksa. Sokurov na videlu animira unutrašnje, skrivene slike anime.)

U „Faustu“, svi su likovi na broju osim Mefistofela.

Šta je s njim?

Njegovu funkciju ovde preuzima čovek kojeg svi zovu „zajmodavac“, što on i jeste, jer posuđuje novac na osnovu zaloga i ubira lihvu.

U trenutku kad se s Faustom nađe u javnom kupatilu, gde se nalaze samo žene, a upravo će tu Faust prvi put videti Margaretu i u nju se zaljubiti, ovaj će se zelenaš skinuti da se okupa.

Tad ugledamo njegovo grozomorno telo na kojem se sićušne genitalije nalaze na slabinskom delu leđa.

Jedino to, demonski je znak na njemu.

Ovaj Zajmodavac može biti Mefisto, jer Mefisto jeste zajmodavac par excellence.

Na nagovor Fausta, on Margareti i njenoj majci poklanja novac i spasava ih od bede.

Pukim slučajem, Faust je ubio Margaretinog brata, i sad je to način da oduži svoj dug, za koji nije vinovan, ali mu savest pati.

Zelenaš je, dakle, taj koji omogući Faustu da provede noć s Margaretom.

Takođe, on potpisuje s Faustom ugovor, ali u njemu se ne pominje duša, nego imanje koje će Faust naslediti od oca.

Dakle, Sokurov nije transponovao sadržaj Geteovog „Fausta“ u pokretne slike, nego je stvorio svog geteovskog Fausta.

Onog što je Gete na scenu izveo kao Mefista, Sokurov je vratio u dušu Fausta, u svom oniričkom filmu, jer je san jedino mesto gde se takav sadržaj pojavljuje bez cenzure.

Mefisto vreba čiste duše.

Nije ovde najvažnije, ali i to je deo priče o Mefistofelu: da bi napravio ingeniozni film o Faustu, Aleksandar Sokurov je potpisao ugovor sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom, koji mu je odobrio novac.

Tako je Sokurov upoznao Zajmodavca.

Ali, to nije kraj.

Nekoliko godina potom, jasno i glasno govoreći protiv Putinovih antidruštvenih postupaka, Sokurov će doživeti da mu, pod sudskom istragom, bude zatvoren fond za pomoć mladim sineastima.