Memento vivere. Efekat otuđenja

Dakle, sa ovim fenomenom živeo je u pozorištu dvadeset godina.

Dve decenije pre Brehta, tačnije, devetnaest godina ranije, samo ne na nemačkom nego na ruskom jeziku, ovaj pojam je upotrebio danas slavni, tada sasvim nepoznati, teoretičar poetike Viktor Šklovski. U, sad čuvenom, eseju „Umetnost kao poduhvat“, Šklovski, te revolucionarne 1917, piše i ovo: „Ono što nazivamo umetnošću opstaje da bi nam vratilo osećanje života… Cilj umetnosti je da sazda osećanje za uviđanje, a ne samo za prepoznavanje stvari; metod umetnosti jeste očuđenje (остранение)“.

To ‘očuđenje’ kod Šklovskoga, kod Brehta postaje V-effekt, efekat otuđenja. Da li je Šklovski direktno uticao na Brehta? To je sasvim moguće. Istoričari ovog pojma navode Brehtovo putovanje u Sovjetski Savez u proleće 1935, te da mu je tom prilikom njegov prijatelj Sergej Tretjakov obratio pažnju na radove Viktora Šklovskog, samim tim i na pojam očuđenja/začudnosti. Odmah potom, dakle, uslediće Brehtov ogled o očuđenju u veštini kineske tradicionalističke glume.

Ovo pozajmljivanje nije nimalo čudno za Brehta, koji je fabule za gotovo sve svoje komade uzimao od drugih, pisao ih uglavnom u saradnji, a bitno ih menjao tokom rada s glumcima (u dnevniku iz danskog izbeglištva, na koje tada već pada kukasta senka arijevskog nacizma, Breht piše kako – on, pisac komada – ne može da piše komade, jer nema scenu i glumce, jer nema gde i s kim da drži probe). U tome je blizanački sličan Šekspiru. U tome, i u originalnosti. Upravo u ovom postupku preuzimanja već poznate fabule najbolje se vidi originalnost i autentičnost jednog autora. Jer stvar dramaturgije nije u veštini pripovedanja priče, nego u dubini uviđaja samog života – u meri otkrivanja predrasuda u onom što nazivamo znanjem i kukavičluka u onom što smatramo čestitošću! Unajkraće, to i jest bit efekta začudnosti, suština učinka očuđenja, jer on je, kako kaže Šklovski, osnovni metod umetnosti.

Kad već pominjemo Šekspira, kojem je ove godine četiri veka od umiranja, pokažimo na primeru jednog njegovog komada tu razliku između fabule i dramaturškog uvida, u kojem, dakle, jeste taj efekat o kojem govorimo, imenujući ga stotinama imena, kao da je Gospod sam (u stvari, on i jeste dramaturški demijurg)! Uzimam „Otela“, misao o toj tragediji mi je najsvežija jer je upravo režiram.
Otelo ne strada od ljubomore, kako to veli fabula. Otelo želi da bude ljubomoran, kako ne bi stradao od istine da je izdajnik (on je crnac, Maur, konvertit u hrišćanstvo, a general je u mletačkoj vojsci, služi, dakle, imperijalizmu, hrišćanskom fundamentalizmu i rasizmu Venecije, čija Sinjorija njegove saplemenike smatra paganima i ništarijama!) Otelo je sve ono što, u besu ljubomore, pre nego što će je ubiti, kaže da jeste Dezdemona, a ona nije ništa od toga! To je očuđenje, to je taj efekat distanciranja od servirane fabule, od servilnosti naučenim fabulama i fabulemama!

A sad, frišak egzemplar iz savremenosti – ono što Katoličku crkvu i njenu hijerarhiju potresa tako kako je ništa nije uzdrmalo još od Luterovog gneva. Papa Franja, mišlju i delom! U epicentru katoličanstva, sveti otac, kojeg katolička doktrina smatra nepogrešivim, izgovara reči i radi ono što pre njega nijedan papa u poslednjih hiljadu godina nije činio i govorio. Danas, u histeriji antikomunizma, papa, usred Vatikana, govori da su komunisti u biti sledbenici Isusa iz Nazareta, da je kapitalizam Antihrist, da je islamski fundamentalizam posledica arogancije belog čoveka koji sebe smatra hrišćaninom… Papa, dakle, jeste ono što jeste, dok većina među njegovim biskupima i ostatkom klera nije ono što jeste (koristimo Šekspirov jezik iz „Otela“).

Reči aktuelnog pape, grandiozan su V-effekt, dramatičan dramaturški zaokret, zapravo, čist izraz ljubavi prema životu i poziv na život, ono memento vivere, što estetički pojam „efekta otuđenja“ i jeste. Taj uvid, kojim je natopljen osovinski pojam brehtijanske dramaturgije, dugujemo ruskom misliocu i piscu.

Viktor Šklovski je smatrao da je u metodi očuđenja misao neodvojiva od emocije. Breht je to dobro znao i na tome insistirao ne toliko u knjiškom svom organonu koliko na probama s glumcima. Da bi jasno istakao emocionalnost misli i misaonost emocije u efektu otuđenja, najzad da bi sam taj pojam obeležio efektom otuđenja, Šklovski ga je pisao gramatički netačno. Očuđenje se na ruskom pravilno piše ovako: остраннение. Šklovski piše: остранение, i veli: „Neologizam je krenuo s jednim ,n’ da kruži svetom, kao kuče odrezanog uha“.

Godine 1982, Šklovski piše da automatizam izjeda sve živo, a da očuđenje upravo uskrsava život, da je ono negacija automatizma i simulacije, afirmacija životne spontanosti; stoga je, veli, na kraju života, „umetnost – naše memento vivere“ i „neprestano oduševljenje“.