Mržnja dece 1Foto: Privatna arhiva

Opet je izvršeno masovno ubistvo u jednoj osnovnoj školi u Sjedinjenim Američkim Državama, ovog puta u Teksasu. Ubijeno je devetnaestoro dece i dvoje nastavnika. Ubica je imao 18 godina. Ni dete ni zreo čovek. I sam učenik u srednjoj školi. Takođe ubijen.

Je li u biti ovog ubistva mržnja? Morala bi biti. Šta je to mržnja? Možda je od tog pitanja važnije pitati: zašto se ova ubistva u Americi ponavljaju (a da odgovor ne bude da je to samo zato što je tamo prodaja oružja poput prodaje nekog prehrambenog proizvoda)? Možda bi nas odgovor na to pitanje odveo na vrata teškog pitanja o uzrocima mržnje.

Psihoanalitičar i pedagog Vilhelm Štekl – čiji je stav da je “mržnja prvobitna, iskonska u čoveku”, uticao na Frojda da oblikuje pojam ‘pramržnje’ – formulisao je psihološki zakon bipolariteta: “Svi se ljudski afekti i nagoni javljaju u protivrečnim parovima. Nema ljubavi bez mržnje, nema volje za vlašću bez volje za potčinjavanjem, niti priznanja tuđe veličine bez zavisti, nema vrline bez odgovarajuće suprotnosti, bez nekog poroka.”

Ovaj zakon osnova je svake čovekove drame, kao što je drama osnova identiteta svakog čoveka. Identitet, nešto je dinamično, a ne statično. U saobraćanju s drugim identitetima, među ljudima ili u istom čoveku, identitet je podložan razaranju. Drugim rečima, identitet se permanentno preustrojava. Svakodnevno je na ispitu. Osim ako nije poubijao sve druge, on nikad nije sam (usamljen).

Umetnost drame, dramska umetnost, jedno je eksperimentalno područje ljudske egzistencije, na kojem se identiteti, najpre prikazani kao stabilno usvojeni, izlažu različitim pritiscima okolnosti; pod tim pritiscima, opitno, uočavaju se promene. Savremeni dramski komadi često nam pokazuju uticaj političkih i običajno-religijskih pravila koja teže da svaki identitet, na području vlastitog delokruga, uobliče na jedinstven način i da ga zadrže (u njegovoj nezrelosti).

Engleskojezični dramski komadi (i filmovi) često, češće nego drugi, pokazuju uticaj rđavog vaspitanja na devijantno ponašanje osobe.

Drame o ratu, i sa istoka i sa zapada, najčešće pokazuju uslove u kojima navike solidnog građanskog ponašanja predstavljaju otežavajuću okolnost za opstanak.

Kad je reč o dramam o drami deteta, dakle o drami veoma rovitog identiteta, identiteta koji izrazito zavisi od okolnosti u kojima se uspostavlja, onda su uvek posredi drastična drama i nagla promena ponašanja za koju dete ne može biti odgovorno.

Drame o nasilju izvršenom nad decom i od dece, upozoravaju da je dečje nasilje uvek posledica rđave paradigme koju je dete usvojilo. Kad paradigma svojom rigidnošću ugrožava potencijal egzistencije, mlada osoba, ukoliko je jake volje (sic!), čini zlo delo.

Štekl tvrdi: “Dete je iskonski sklono da mrzi. Dete voli samo sebe i zauzima neprijateljski stav prema svojoj okolini. Ono mora da se nauči da voli druge. Ono počinje da voli one osobe koje mu donose radost.” Ta poslednja rečenica izgleda kao ključna. Ukoliko se deci ne “donosi radost”, onda se ne može očekivati da ona vole. Ovaj uvid nam omogućuje jedno humanije shvatanje dečje mržnje, jedno dublje razumevanje koje ide s onu stranu puke osude i priziva saosećanje (i strah).

Za primer, uzimam ovde čuveno filmsko delo, prema scenariju i režiji Gasa Van Santa (Gus Van Sant), “Slon” (Elephant, 2003), koji prikazuje masakr u jednoj američkoj školi u Koloradu, o kojem je iste godine dokumentarni film snimio Majkl Mur (Michael Moor, “Bowling for Columbine”).

Dečji svet ubica u ovom filmu, svet je besprizorne zapuštenosti. Ovim osobama u nastajanju, okružujuća, priručna stvarnost predstavlja kraj sveta. Prepušteni stvarnosti bez srži, postvarenoj stvarnosti, dakle, stvarnosti u kojoj nema ničeg što je prevazilazi makar u mašti, ove nezrele osobe, deca bez detinjstva, nesvesno preuzimaju na sebe odgovornost da joj se osvete.

Dva dečaka dolaze u školu naoružana do zuba i, po unapred vešto skrojenom planu, ubijaju svoje školske drugove i nastavnike, kao što su besomučno ubijali čovekolike objekte na ekranu svog kompjutera. Ovi dečaci su bili svesni da će i sami biti ubijeni, ali njihov odnos prema smrti, tuđoj ili vlastitoj, nije bio izgrađen kao odnos prema gubitku svega onoga je mogućnost egzistencije, jer oni nisu imali iskustvo sopstvene egzistencije.

Potreba čoveka da učini nešto sa sopstvenim životom, kako bi sebi podastro dokaz vlastite važnosti, čak neophodnosti pojave sopstvenog Ja u svetu (za koju nije odgovoran, ali za čiji smisao, u svaklom slučaju – ako je reč o odraslom čoveku – sam podnosi odgovornost), kod onih kojima niko nije donosio radost, ispoljava se u destrukciji te ograničavajuće, smrtno repetitivne stvarnosti.

Kod inteligentne dece snažne volje, kojima život ne donosi radost, nužno se ispoljava surovost inteligencije. Ravnodušnost ih odgaja kao ubice.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.