Najmnogoljudniji, najneznatniji drugi 1

Osamdesetih godina prošlog veka, Ani Erno je u svojim romanima francuskoj književnosti vratila, s uma i savesti smetnuto, klasno pitanje, i to kroz vrlo dramatične opise osećanja klasnog srama, građanske nedostojnosti i stalne nesigurnosti u manirima i govoru.

Manire uljudnog ponašanja i konverzacije, kritičke konverzacije, kao i jezik književnog dela i javnog nastupa, diktira kulturna elita.

Ona je jedan od prvih krugova, koje, udarom u centar društvenosti, širi finansijska i ideološka elita.

Mi danas društvo ne možemo ni da zamislimo bez elite. Štaviše, tvrdimo da su elite stubovi društva.

U suštini, mi društvo upravo, bez ostatka, poistovećujemo s tim klasnim društvancetom, tim bratstvo-sestrinstvom kaste moćnih.

Stoga i govorimo o društvenoj moći, o društvenom kapitalu, o moralnom kapitalu itd.

Ulazak klasno podjarmljenog u krug moćnika, omogućen je pre svega spojem beskrupuloznog karaktera, talenta za kriminalnu delatnost i harizmatičnih manira.

Ulazak klasno podjarmljenog u krug kulturne elite, takođe je moguć, ali taj ulazak mora svojim odricanjem – dramatičnim odricanjem, o kojem je Erno takođe pisala – da pripremi prethodna generacija, jedna ili dve, kako bi se „konvertit“ školovao u elitnim školama. Upravo to je sudbina, naime, karijera Ani Erno.

Dakle, roditelji radnici, i to ne bilo koji radnici, nego isključivo oni koji zarađuju nadprosečno u svojoj klasi, možda radeći i dva posla svakodnevno, odriču se svega da bi svom detetu trasirali put u visoko društvo.

Stvar je u tome, primećuje Arno, da oni odgajaju i vaspitavaju svog klasnog neprijatelja: sina ili ćerku koji ih moraju prezirati, nipodaštavati pomišlju, rečju i delom.

Da bi se novopečeni pripadnik kulturne elite u njoj osećao kao kod kuće, mora dobro da se obuči da glumi kao da to jeste njegova „rodna kuća“, „rodni krug“ – jer on se nikad, nikad! tu ne može osećati kao da je u vlastitoj koži. To je trajna tema romana i tekstova Ani Erno.

S tom i takvom temom, prokrčila je Erno sebi put u društvo visoke književnosti, koju objavljuju elitni francuski izdavači. Krug se zatvorio.

Ova klasno osvešćena literatura, koja govori o muci, poruzi i zločinu „klasnog konvertitstva“, postaje štivo viših slojeva društva, čitalačke elite, i predmet univerzitetskih analiza, kojima pristup ima upravo elita.

Emfatično rečeno i u staromodnom stilu, književnost Ani Erno ne služi emancipaciji radničke klase, nego anesteziranju savesti klasnih konvertita i njihovih klasnih udomitelja, staratelja.

Klasni drugi nije više klasni neprijatelj, nego klasni kućni ljubimac prvog.

Najprisutniji, a najzaboravljeniji drugi, najmasovniji, a najneznatniji drugi, ta klasa podređenih, nedostojnih, ostaje i dalje neprisutna u kulturi, kao i u politici, kao da je nema.

No, dobila je svoje mesto, evo, u savremenoj literaturi, kao model postmodernističkog koncipiranja lika kao grupe. Ali, bez razumevanja, bez imalo istine u razumevanju čitalaca.

Jer, „tko bi ih mogao razumjeti, osim nekoga tko na svojim leđima nosi jednako breme otuđenja?“, pita se Ani Erno.

„Zašto ja, koji sam toliko pisao o mehanizmima dominacije, nikada nisam pisao o klasnoj dominaciji?… Bilo mi je lakše pisati o seksualnom nego o klasnom sramu.“ Zašto? Zato što tema klasne dominacije i potčinjavanja „nema skoro nikakvu potporu u kategorijama javnog diskursa“.

Tako piše filozof Didije Eribon u izvanrednom autokritičkom autobiografskom delu „Povratak u Rems“ (vidi moju kolumnu od 22. maja 2020, „Klasni ormar“).

Eribon se u svojoj autopoetičkoj knjizi vrlo često poziva na primere iz dela Ani Erno, a naročito na kratku njenu knjigu, objavljenu 1987. godine, knjigu ispovedne proze, svojevrsni oproštaj s majkom, pod naslovom „Jedna žena“.

Ovaj odlični spis nedavno je objavljen i na našem jeziku: Annie Ernaux, „Jedna žena“, prijevod Marko Gregorić, Kulturtreger i Multimedijalni institut, Zagreb, 2021.

„Sve je čuvala, kožicu na mlijeku, stari kruh od kojeg je pravila kolače, pepeo ogrjeva za pranje rublja, toplinu peći za sušenje šljiva ili krpa, vodu od jutarnjeg umivanja za pranje ruku tijekom dana. Znala je sve što treba učiniti da bi se izvuklo najviše iz siromaštva. To umijeće, stoljećima prenošeno s majke na kćer, prestaje sa mnom, koja sam samo njegov arhivar.“

Tako stoji u „Jednoj ženi“, o majci majke, baki autorke.

To odricanje, ta oskudica, već u pretprošloj generaciji, koja se nastavlja s roditeljskom generacijom, omogućiće Ani Erno da, u liberterskoj, egalitarističkoj, fraternalističkoj Francuskoj, ipak, upiše elitni licej i da studira na najboljim visokim školama u zemlji i inostranstvu.

„Da su te strpali u tvornicu s dvanaest godina, ne bi bila ovakva. Ne znaš koliko si sretna“, piše Erno da joj je rekla majka, i dodaje: „U određenim trenucima njezina bi se kći pretvorila u klasnog neprijatelja.“

„Pokušavam ne razmišljati o majčinoj nasilnosti, njenim izljevima nježnosti, prigovaranju, samo kao o karakternim osobinama, nego ih i uklopiti u njezinu povijest i njezine društvene prilike.“ Jer, „tko bi je mogao razumjeti, osim nekoga tko na svojim leđima nosi jednako breme otuđenja?“

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Najmnogoljudniji, najneznatniji drugi”

  1. Veoma dusi pitom esej. Istina, za Srbiju i danasnjicu malo sizifofski, ali tiha voda brijeg roni. Ko procita, pogledace i u svoju dusu, a to je vec boljitak.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.