Nataša Jeremić i mogućnost diskontinuiteta

Ili da odavde izbegnu glavom bez obzira, ili da u sebi bezobzirno utule svaku volju za lepim, istinitim i dobrim te da zakrekeću u horu žabokrečine, trudeći se da nauče što lepše da se glasaju i što elegantnije da skakuću od lokvanja do lokvanja. Elegancija tih pokreta i prodornost kreketanja ovde su postale najunosnije osobine osobe. To je estetika i etika pada ljudskosti.

Od Miloševića do Vučića, s kratkim prekidom u kratke dane Zorana Đinđića, krećući se, dakle, od tragedije do groteske, i od groteske, sad, evo, do sotije, državna politika je skrojila omču kao sudbinu za društvo, da mu je u ovom mandatu upravo navuče na vrat.

Na televiziji, uvek istovremeno na tri-četiri programa, Aleksandar je Vučić: ili kao premijer, ili kao kandidat-predsednik – glumac u predizbornim spotovima, što u ulozi pokornog učenika u biblioteci, putnika u avionu, gosta za šankom u kafiću… a u onim trenucima dok čovek menja televizijske kanale, u tim neuhvatljivim magnovenjima prekida programa, takođe je Vučić, ali, tu kao koordinator svih službi bezbednosti.

Novina je ove predizborne kampanje da nema televizijskih sučeljavanja kandidata. Nema, dakle, dijaloga. Samo monolog! Mo-no-log.

Novina je i način upotrebe laži u kampanji. Najnoviji obračun premijerove stranke sa jednim protivkandidatom dosegao je vršnu tačku kriminogenosti: potpredsednik te vladajuće partije, izvesni M. Jovanov izjavio je da supruga predsedničkog kandidata Vuka Jeremića, novinarka Nataša Jeremić, ni manje ni više nego „upravlja celokupnim narko-tržištem u Srbiji“. Tu izjavu, tu političku osmrtnicu potpisuje, dakle, potpredsednik Srpske napredne stranke, a njen predsednik, premijer Vučić, sutradan se izvinjava, ali ne bez onog ALI koje nipodaštava to izvinjenje žrtvi klevete, i koristi ga kao priliku da o sebi, nadugo i naširoko, govori kao o žrtvi.

Nataša Jeremić na to reaguje pametno i dostojanstveno: ne prihvata lažno izvinjenje i hrabro izjavljuje da je sam Vučić, u stvari, autor te klevete, te moralne osmrtnice koju je potpisao potpredsednik njegove stranke. I ono malo preostalih vrabaca u ovoj zemlji zna da bez Vučićevog odobrenja, ako ne i Vučićeve inspiracije, nema tog majčinog M. Jovanova koji bi smeo da ovako nešto sastavi i potpiše. Metode propagande koje danas i ovde koristi Vučić eklatantno su gebelsovske.

Na ovu bačenu klevetu da je supruga jednog predsedničkog kandidata narko-bos, ministar unutrašnjih poslova, izvesni Nebojša Stefanović izjavljuje da policija neće „pokretati nikakve radnje“. Zašto? Zato, veli N. Stefanović, jer je izvinjenjem Aleksandra Vučića na taj slučaj stavljena tačka“.

Belodane su dve činjenice u ovom saopštenju N. Stefanovića. Prvo, on nam tu garantuje da je Vučić autor klevetničkog saopštenja, jer je, dakle, njegovo izvinjenje relevantno. Drugo, uvodi instituciju pukog izvinjenja kao pravnu normu prema kojoj se oprostom da zaključiti jedan kriminogeni akt lažnog svedočenja. Eto, to se zove doktor pravnih nauka u zemlji Srbiji. To se zove ministar unutrašnjih poslova. Srećom da je jezik jedna opšta struktura koja ne podleže partijskim pravilima čak i kad govori u ime partije. Jezik ministra policije javni je agent zadužen za njega.

Nota bene! Pristati na političku utrku u ovakvim uslovima prava vlasti na nepravdu, neistinitost i laži, na ovakvu njenu uzurpaciju medijskog i drugog javnog vremena i prostora, znači takođe imati političku odgovornost za rezultate izbora. Da bi se izokrenula ova izopačena, pervertovana situacija politike, potrebno je učiniti nešto doista novo, neočekivano, krajnje jednostavno, svima očigledno i, najzad, delotvorno.

Posle ovog ogavnog napada na Natašu Jeremić i još ogavnijeg izvinjenja Aleksandra Vučića, pojedini predsednički kandidati bi, a pre svih Saša Janković i Saša Radulović, trebalo da učine taj novi, neočekivani gest, taj presedan u okoštaloj stvarnosti naše politike, i da se solidarno odreknu svojih kandidatura, pozivajući svoje birače, među kojima je i onaj ko ovo piše, da glasaju za Vuka Jeremića kao zajedničkog kandidata.

To bi bio politički kvantni skok, koji nam je danas nasušno potreban. Ona najmanja nedeljiva količina otelotvorene vrline koja jedina može da uzrokuje promenu, da, kao nesumnjivi presedan, izbori diskontinuitet iz ovog privida života koji se prikazuje kao istina života, iz ovog javlja od sna smućenijeg.

Ovim i ovakvim zrelim političkim gestom kandidati za predsednika Srbije bi u sferu javnosti najzad uveli solidarnost i bitno uverenje da im je do sudbine države i društva stalo više negoli do ličnih karijera. Ukoliko pak niko od političara nije spreman na ovakav presedan, piše nam se kontinuitet sa postojećom politikom.