Pozorište zločina i kiča 1

Istu istoriju danas, srpske vlasti javno preživaju groteskno, nudeći taj nesvareni, ukvareni sadržaj nacionalnom svom stadu kao naforu, koja se stručno zove politički program.

Jezivo klovnovski, razmetljivo gadno, odvratno.

Na početku jula 1995. godine oružani pripadnici ovog naroda izvršili su genocidni zločin u Bosni i Hercegovini.

Nepunih mesec dana potom, goloruki pripadnici ovog naroda prognani su iz Hrvatske.

Nad oba ova zlodela, kao njihova inspiracija, kao inicijalne kapisle za njihovu detonaciju, stoje s osobitom obešću i neodgovornošću javno izricane reči, i tada i sada najuticajnijih srpskih intelektualaca i sveštenika, raspoređenih na najodgovornijim tronovima u društvu.

Da nije toliko ubijenih i prognanih, verovali bismo da smo dvadeset pet godina mlađi.

To je, dakle, jedino čime se protok našeg zajedničkog vremena ovde dâ izmeriti: ubijeni i prognani i ništa drugo.

Isti intelektualni crčme de la crčme, isti političari, isti sveštenici, iste reči i isti zahtevi i pre i posle genocida nad Bošnjacima u Srebrenici, i pre i posle progona Srba iz Hrvatske.

Dvadeset pet godina jednog te istog zazivanja i izazivanja masovnih krvnih delikata po plemenskoj dijagnozi, koja se stručno naziva etnički princip.

Dvadeset pet godina istih sejača tuge.

Tamo gde je tužna kolona dvesta pedeset hiljada prognanika našla put svom egzodusu iz Hrvatske, preko mosta na Savi u Sremskoj Rači, dvadeset pet leta potom, 4. avgusta ove godine, upriličen je groteskno igrokaz o toj tragediji, s naricanjem, proklinjanjem i pretnjama, kao da ovo nije komemoracija, nego naveštanje; kao da nije pomen, nego vaskrsli miting na Gazimestanu 1989.

Kao da se u proteklih trideset godina oružane bitke nisu dogodile, toliki nevini ljudi poubijani i prognani, nego da sve to tek treba da se dogodi u narednih trideset godina: i oružane bitke i masovni pokolji nedužnih i etnička čišćenja.

To nam je o stvarnosti otkrilo ovo marodersko pozorište, pozorište zločina i kiča.

Scenografiju tom ambijentalnom futurističkom komadu o prošlosti činili su drevni traktori i automobili sa danas nepostojećim registarskim brojevima magnovenih republika, umorni statisti-naturščici mrtvog pogleda i ožalošćena deca, da nedužni izigravaju ono što je bilo istinska tragedija, dok dužni, odgovorni i vinovni igraju tu glavne uloge, upravo onako kako ih, kao protagonisti, igraju u stvarnosti: kao jedan bezbožnik u mantiji prvosveštenika, kao jedan bezakonik bez svojstava u svojstvu predsednika republike, kao i uz njih njima podobni glumci u ovom pozorju nasilnog umiranja.

Možda je od svega strašnoga, te pozne večeri 4. avgusta, najstrašniji bio izliv religijskog idiotizma, koji ignoriše temeljnu religioznu ideju triju ovdašnjih vera, da Bog, naime, ne pravi razliku među nevino postradalim ljudima prema nacionalnom ključu – da Bog, naime, nije nacionalno i konfesionalno opredeljen.

Da je Bog, naime, u patnji svakog nevinog čoveka, jer se samo u njoj rađa i u njoj vaskrsava, dok se Čovek rađa jedino u ljubavi.

Zastrašujuće je potišteno kad je srce prvosveštenika proburaženo zlobom.

O narodnoj tragediji zajedljivo su, dakle, govorili oni koji su od nje profitirali. O prognanima – moćnici. O gladnima – presiti.

O siromašnima – prebogati.

Ronili su krokodilske suze i, samodopadno glumeći srdžbu, streljali patetično iznova starim pretnjama, dobro znanom mržnjom.

Kakva im je pri tom rumen seksualnog užitka obojila lica!

„Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! Oni koji su se na račun tvoj obogatili… Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju, ti propadaš, a oni se bogate!… Ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakog stida sebe rodoljupcima nazivaju!“ Tim je rečima, ovaj jezivi, zlokobno šmirani skup u Sremskoj Rači, sa neba zanemarene srpske slobodarske tradicije, komentarisao Jovan Sterija Popović.

I još je Sterija rekao, jer tako govori Sveti duh: „Nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.“