Premijer Vučić i srpska inteligencija

Vlast ju je položila sa odlikom, a građani su na tom ispitu ponavljali. Ponavljaju se stoga bespravna rušenja. Ruši se, eto, bez javne rasprave i propisno donete odluke, zgrada nekadašnjeg Generalštaba u Nemanjinoj ulici, ruši se četrdeset godina blistavog postojanja i rada Doma kulture „Studentski grad“, s ciljem da se ta ustanova pripoji sasvim drukčijoj ustanovi, koja doduše ima slično ime, Studentski kulturni centar – nekad doista centar sveže, buntovničke kulture i kulturnog života, a već tri decenije institucija obamrla…

Spisak nepodopština koje sebi vlast može da dopusti, pošto je prošla maturalnu proveru u Savamali, dugačak je, a danas mu se pridružuje i činjenica koju je na sunce dana izneo ministar odbrane Zoran Đorđević: Kompanija Al Rawafed Srbija, u većinskom vlasništvu istoimene arapske firme, nije uplatila državi Srbiji ni dinara za korišćenje 3.500 hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta koje obrađuje već dve godine.

Posle rušenja u Savamali napisao sam na ovom mestu: „Ukoliko sada ne imenujemo stvari njihovim istinitim imenom, ukoliko, naime, propuštamo obavezu da, iz različitih predrasuda ili interesa, iz neznanja ili straha, iz konformizma ili bahatosti, ovaj ilegalni napad u Savamali nazovemo terorizmom, sa zahtevom da mu pravni sistem tako i pristupi, onda ćemo u dogledno vreme morati da se suočimo sa drastičnijim oblicima istovetnih akcija, za koje država ič ne haje te se na njima i zasniva.“

I, evo, suočavamo se! S jedne strane stoji premijer Vučić sa svojom stranačko-poslovnom klikom, s druge grđani koji i dalje povremeno protestuju zbog prošlogodišnje suspenzije države u Savamali. Premijer je sada kandidat za predsednika države, a protestujući građani imaju svog kandidata – doskorašnjeg ombudsmana Sašu Jankovića. U kakvoj je situaciji ta utrka? Uprkos tome što je i sam pred javnošću za rušenje u Hercegovačkoj ulici optužio najviši vrh gradske vlasti, dakle, gradonačelnika Sinišu Malog i njegove/svoje najbliže saradnike – Vučić nije morao da žrtvuje nijednog svog čoveka, a građani u protestu nisu ispunili nijedan svoj zahtev.

Posle uspešnog razaranja prava u Slučaju Savamala, vlast je sebi mogla da postavi pitanje: koliko glupo možemo da lažemo građane? Posle nešto manje od godinu dana, imaju odgovor: koliko god možemo. Stoga, premijer Srbije danas lako izjavljuje da će se kampanjom za predsednika Srbije baviti u slobodno vreme, a možda će za nju uzeti i godišnji odmor. To ni pas s maslom ne bi pojeo, ali ovde, eto, ide ko alva.

Aleksandar Vučić, koji je pre četiri-pet godina doista dobio mogućnost da učini nešto dobro za svoju s pravom stečenu rđavu reputaciju političara, i nešto dobro za državu i društvo, dobra nije učinio. Nasuprot njemu, stoje građani koji se igraju nade u pobedu na izborima na koje izlaze sa jednom jedinom, javno iskazanom, namerom: da aktuelni premijer ne pobedi (baš) u prvom krugu. Ovo i ovakvo nadanje je pakleno, depresivno, otužno, sociopatsko nadanje. Paradoksalno, to je nada u status quo.

Stanje ovih fakata otkriva nam važne stvari. Protesti su bili i ostali preterano pitomi. Niko nije imao smelosti da zaoštri politiku protesta, kako su to, recimo, pre koju nedelju činili građani Rumunije. Da je do toga došlo, i ovde bi, siguran sam, makar gradonačelnik Beograda i ministar policije morali ponuditi ostavke. Uspostavila bi se kakva-takva ravnoteža legitimiteta i legaliteta, društva i države, javnosti i vlasti. I danas bismo bili ozbiljno spremni za izbore, sa ozbiljnošću nade, a ne sa njenim imitiranjem. A šta je uistinu rezultat? Likvidacija društva.

Na likvidaciji društva radi se sistematično, tako što se ukida nezavisnost institucijama slobode a ubija volja za duhovitošću i volja za pobunom. Duhovitost i pobuna, sve donedavno, bili su najživlji elementi naše istorije. Dakle, od genijalne narodne poezije o Kraljeviću Marku do Jove Zmaja, i od Zmaja i Domanovića do Vinavera i dečjeg mudraca Duška Radovića, od bune protiv dahija do antifašističkog partizanskog pokreta, i od njega do 1948, pa 1968, pa 1991, pa 1996, pa 2000. godine. A danas, osobena naša duhovitost ubija se televizijskim, filmskim, pozorišnim i književnim humoresknim šundom, dok se pobuna guši još u osnovnoj školi, kad se đacima objašnjava da su narodni heroji nedićevski kolaboracionisti i mihailovićevski četnici, dakle, oni koji neprijatelju i okupatoru ližu čizmu kojom gazi našu kulturu i državnu nezavisnost. Naša liberalna inteligencija na to jedva da reaguje. Uostalom, ona uvek kaže: komunizam i fašizam su podjednako totaliotarni.    

Frankovi falangisti uzvikivali su: „Abajo la inteligencia! Viva la muerte!“ („Dole inteligencija! Živela smrt!“). Njima je, međutim, imao ko da suprotstavi parole: „Smrt fašizmu! Neće proći!“

U Srbiji inteligencija je pognula glavu i sebi pripisala smrt kao život. Ona je izabrala karijeru, a ne sudbinu. No, ima i onih, marginalizovanih, koji se hrabro dozivaju u ovoj tami. Kad-tad, taj glas će stupiti na scenu društva da razgraniči istinu od laži i dostojanstvo od karijernog kukavičluka.