Profesor filozofije (1)

I tu sam opet bistar na izvoru.

Na prvom času je rekao, moj profesor filozofije: „Postoji i udžbenik iz ovog predmeta, i vi ga sigurno već imate, ali mi nećemo učiti iz udžbenika, učićemo iz dela.“ Bio je to dobar, jedini pravi početak. Ka samim delima! I ne samo k delima, nego i odmah subverzivno, protiv struje: izvornim delima protiv njihovih ideološki upodobljenih interpretacija u udžbenicima. Tako sam u petnaestoj godini pročitao „Manifest Komunističke partije“, „Državu i revoluciju“, Šešićevu knjigu „Čovek, smisao i besmisao“ i Miljkovićevu poeziju, fakultativno, jer je profesor često citirao pesnika.

Ulazi profesor u onu učionicu, u ovo sećanje, patrljkom, pod miškom, pridržava školski dnevnik, desnom rukom zatvara vrata, citira Marksa i upušta, kao sipa crnilo, bezdan u horizont: „Menjajući prirodu, čovek u nju uvodi smisao. Ali, i besmisao je, u izvesnom smislu, smisao.“

Ulazak Profesora praćen je škripom, škrgutom za koji treba izoštriti sluh; muzikom Drugog dolaska, pada u genitiv, roditeljski padež; porođajnim urlikom i prvim plačem, muzikom pupčanicom što naveštava Svojtinstvo koje se ne temelji na krvnim vezama.

Školski dnevnik, ta tablica uzdaha, zid plača, kliznuvši izlizanim tvidom profesorovog sakoa – žrečeve jedine halje, kamiljeg sukna poprskanog krvlju skakavaca – pada na sto i razbija paučinu sanjivosti, vrisnuvši: „Bezdan je neizmeran!“

Profesor podiže svoje žezlo; svoj zavetni znak, božanski ogrizak, Adamov ogrizak, kao što su činili veliki retori u prošlosti; uspravlja svoju ruku koje nema, svoj obrezani ud, i seje groznice po bezdanu. Semenje pada u kraj puta, na kamenita mjesta, u trnje, na zemlju dobru da zamiriše bezdanom.

Drži profesor vodoravno u vazduhu patrljak ruke (koju mu je nezacelivo odgrizao kombajn, ruskog modela mašina za vršidbu žita), rukav sakoa s njega se sliva, a učenici se smeju tom prizoru kao strašilu za ptice u mladoj pšenici dok on kazuje: „Svi pronalasci koji su doprineli usavršavanju procesa proizvodnje, pored dobrih imaju i loše strane; pre svega, čovek postaje mesnati dodatak mašine.“

Neprestano hodajući i okrećući se oko sebe, sipa koju love, profesor, za reč ili dve rastežući, za reč ili dve sabijajući frazu – kao kafanski primaš harmoniku, od koje mu zavisi hleb – ceo čas varira tek nekoliko rečenica, praveći cezure (to su uzdasi harmonike), u kojima se čuva tajna i moć crnila (tajna i moć teksta).

1) Uslovi nastanka marksizma, 2) Proizvodnja, 3) Podela rada, 4) Roba, 5) Višak vrednosti, 6) Klase, 7) Svojina, 8) Revolucija, 9) Država, 10) Tehnološka revolucija, 11) Klasa po sebi i klasa za sebe, 12) Tehnifizovan čovek, 13) Diktatura proletarijata, 14) Duh, 15) Samosvest, 16) Fetišizam, 17) Imperijalizam, 18) Otuđenje, 19) Otuđenje kroz religiju, 20) Materijalno otuđenje, 21) Nacija, 22) Marksovo shvatanje čoveka, 23) Samoupravljanje kao oblik oslobođenja čoveka od prinude rada, 24) Moral, 25) Pretpostavka morala, 26) Hedonizam, 27) Stoička etika. To je sazvežđe na mrklom nebu, to je godinu dana zvezdočatanja, u kojem ni zvezde ni zvežđa nisu najbitniji; dvadeset sedam lekcija za čeljad petnaestogodišnju – u dobi prve pričesti kapi crnila, ništavila; jednogodišnja zvezdanost na nebu na kojem se nije radilo tek o zvezdama, nego, kako da kažem (podižem pogled sa belog predela pred govornom poštapalicom ‘kako da kažem’ i bacam ga u zagrljaje naslovima knjiga poviše radnog stola, i na tom nizu, na toj nisci najboljih perli mog iskustva, na tom kosturu jednog gotskog fragilnog zdanja, pogled mi se, preljubnički tumban iz naručja u naručje, zadržava na rukama naslova „Crveno i crno“, te uzimam tu knjigu, tu hroniku XIX stoleća, s namerom da, posle ‘kako da kažem’, bibliomantski prihvatim ono što mi ona poda kada je slučajno – možda više ništa nije slučajno – otvorim, i, jednim naglim pokretom, Bog mi je svedok, otvaram je i čitam…), kako da kažem: „… ovde se radilo o nečemu važnijem… bilo je u tome nešto zbog čega je njegova sumnja porasla.“ To je iz poglavlja XXII, kojem je moto misao što se ovde takođe može čitati kao znak, promisao Svedoka, a koja glasi: „Govor je dat čoveku da sakrije svoju misao.“

Na poslednjem času, na kraju školske godine, profesor će za sobom ostaviti otvorena vrata na onoj učionici, u ovom sećanju, da svako ima pravo da zaboravi ono što je tu rečeno i ono, pre svega, mišljeno što je u govoru skriveno čak i od onog koji kazuje. Na posvećenom jeziku rituala u koji sam upravo bio uveden, jedino to se zove otadžbina, jedino to jeste domovina.