Rudari i seljaci 1Foto: Privatna arhiva

U Sarajevu protestuju rudari, u Beogradu seljaci. Zemlja je najzad prozborila iz svoje utrobe. Pojavila se, najzad, njena politička magma.

Proteste u Bosni i Srbiji ne predvode, kao do sada, oni koji se bore za privilegije, nego oni koji se bore za goli život.

Rudarima su smanjili plate s 450 na 290 evra, i još im s vrha vlasti poručuju da u jamama na 700 metara dubine tek treba da ih zarade.

To rudarima govore oni kojima rudari zarađuju platu, desetostruko veću od svoje, školuju im i hrane decu, kupuju trospratnice, plaćaju poslugu i izdržavaju konkubine.

U Beogradu, vlasti kroje zakone na osnovu kojih će, pošto su ustupili i rasprodali, kao svoju privatnu prćiju (ubeleživši desetak), državna, opštinska i gradska zemljišta, sad moći da uzurpiraju parcele u posedu zemljoradnika, da ih ustupe ili preprodaju svetim investitorima – inostranima ili domaćima koji se kriju iza imena stranih firmi – da u Srbiji eksploatišu ekstrateritorijalno, izuzeti iz njenog Ustava, naročito od slova zakona o zaštiti prirode, pa je Beograd odskora najčešće najzagađeniji grad na svetu.

Rudari u Sarajevu kažu vlastima: MI SMO DRŽAVA, A VI? I to je najumnije političko pitanje izgovoreno u nekoj od naših jugoslovenskih republika još od nestanka jugoslovenske federacije. Državu razara vlast.

O tome, država je, Bosna i Hercegovina, progovorila sad iz svojih temelja, koji su joj još samo i ostali.

Srpski seljaci treba da čuju i usvoje ovo pitanje bosanskih rudara, jer je to njihovo pitanje.

Oni su ostaci ostataka države.

Možda je ovo početak reanimacije države.

Možda je, kažem, ovo početak negacije tridesetpetogodišnjeg negativnog procesa, koji je u Beogradu započeo onog dana kada su iz fabrike u Rakovici, pred Skupštinu tadašnje federacije radnici došli da protestuju, a da se, posle govora Slobodana Miloševića, u fabriku vrate kao Srbi.

Dakle, ovi koji sad protestuju kao Srbi, možda će otići kućama najzad kao seljaci, kao zemljoradnici.

Možda je ovo trenutak prevrata koji će na političko poprište izbaciti najzad nove ljude, koji govore jezikom koji se pretvara u hleb za sve.

Možda je ovo uvod u zasedanje onog suda pred kojim današnji moćnici već sad, u pomisli i slutnji, drhte kao nejač.

Početak budućnosti koja se otvara maksimalnim zatvorskim kaznama, gubitkom građanskih prava i oduzimanjem imovine onima koji su imali zadatak da čuvaju opšte dobro, a prisvajali su ga za sebe?

Bez obračuna – to je tautologija – nećemo moći da svedemo račune i uspostavimo pravdu.

Bože mili! Čuda velikoga!/ Kad se ćaše po zemlji Srbiji,/ Po Srbiji zemlji da prevrne/ I da druga postane sudija,/Tu elita nije rada kavzi,/ Nit’ su rade vlasti izjelice,/ Al’ je rada sirotinja raja,/ Koja globa davati ne može,/ Ni trpiti ovoga zuluma;/ I radi su Božji ugodnici,/ Jer je krvca iz zemlje provrela,/ Zeman doš’o valja buntovati,/ Za slobodu krvcu proljevati,/ Svaki svoje da pokaje stare./ Svaki svome da sudi subaši./ U bogate tu se ne uzdajte,/ Gđe je časti, tu nema bogatstva,/ Gđe bogatstvo, tu nema vrline./

To sad znadu vlasti bijogradske,/ I na grada svi’ sedam dahija:/ Brnabićka i Siniša-Mali,/ I dva brata, dva Vučića mlada,/ Aleksandar i šnjime još Andrej,/ Tom Nikolić veliki dahija,/ Vesić-aga gracki taindžija,/ Starac Dačić od pedeset ljeta,/ Sve sedam se sastalo dahija;/ Bijogradu na Stambol-kapiji,/ Zavezali skerletne kravate,/ Suze rone, a prilike glede:/ „Ala kardaš! Čudnijeh prilika,/ Ono, joldaš, po nas dobro nije./ Što će nama biti do pošljetka?/ Ne bojmo se kolege nijednog,/ Političar udariti neće,/ Neće drugar udarit na druga,/ Političar na političara,/ Jer je tako od Boga postalo;/ Čuvajmo se raje sirotinje;/ Kad ustane kuka i motika,/ Biće nama po Srbiji muka,/ Jera će nas raja ucv’jeliti.“/

Ne poniče Vučić Aleksandre,/ Ne poniče, već gromko pokliče:/ „Dok je nama zdravlja i lukavstva,/ I dok nam je bijogradskog grada,/ Mi smo kadri upraviti zemljom,/ Oko zemlje sirotinjom rajom./ Kad kolege na nas vojštit neće,/ Kako će nam raja dosaditi,/ Kad nas ima u sedam dahija,/ U svakoga po magaza blaga?/ Kakva blaga? Sve meka dukata,/ A sve pusta blaga ležećega;/ Nas svih sedam kada ustanemo,/ Ustanemo na noge lagane,/ A magaze s blagom otvorimo,/ Prosućemo rušpe po kaldrmi,/ Na dukate kupit što nam drago;/ Nek pašuju, a ja subašujem./ Oni paše, a mi smo subaše./ Oni nama porezu donose,/ I skute nam još za vakta ljube.“/

Sve dahije na noge skočiše,/ Aleksandru svi se pokloniše:/ „Fala joldaš, Vučić Aleksandre!/ Tvoja pamet pašovati može,/ Mi ćemo te pašom učiniti,/ tebe ćemo svagđe poslušati.“/ Starac Dačić poče govoriti:/ „Nuto momka! I nuto pameti!/ S kojom riječi na pašaluk sjede!“/

No i raja poče govoriti:/ „A što će vam više pusto blago?/ Da meljete, izjest’ ne možete./ Svaki svome sudimo subaši!/ Vi mislite da je raja šala,/ Al’ je raja gradovima glava;/ Usta raja ko iz zemlje trava:/ More, paša! Kam’ poreza naša?/ Vi veliki zulum podigoste:/ Pogaziste Srbima poštenje./ Svakojake b’jede iznosiste,/ I grijotu Bogu učiniste./ Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat;/ dovesti ga k poznaniju prava,/ to je ljudska dužnost najsvetija!