Semjon Njevzorov i tranzicija (I)

Ko je, najzad, taj Njevzorov i šta znači njegovo iščekivanje društvene erupcije i prolivanja ljudske, dakako tuđe, krvi? Ekspresni odgovor glasi: Njevzorov nije ni revolucionar ni kontrarevolucionar, niti ima ikakvih ideala. Sve njegove vizije započinju i okončavaju se jednom jedinstvenom privatnom imaginarnom slikom, na kojoj, u svojoj raskošnoj vili i dvorištu s rokoko skulpturama od procvetalog rastinja, okružen brojnom poslugom, na ravne časti napučenom dojučerašnjim devicama i iskusnim, ranopoučenim prostitutkama, u zlatu i dijamantima, krcka svoj kapital koji se, uprkos tolikom trošenju, na kavijar, alkohol, kokain i umetnost – koja mu tu, u njegovo dvorište ili u svečani hol, dolazi na noge, s najprobranijim delima pozorišnih, filmskih, likovnih, muzičkih i inih genija – nikako ne može potrošiti. Jednom rečju, Njevzorov je protuva, a egoizam te protuve taman je toliki da od računovođe napravi tajkuna. Šta je računovođi za to potrebno? Tranzicija. I ništa drugo? Umalo da zaboravimo, i apsolutna beskrupuloznost.

Znamenite rečenice, navedene na početku ovog teksta, Semjon, plemeniti Njevzorov, nije izgovorio ovih dana u Ukrajini, gde, kako stvari stoje, tranzicija tek uzima maha, a mogao je, niti, pak, pre dvadesetak godina, u Srbiji, a i tu bi one i te kako dobro pasovale, nego ih je izrekao još prvih dana Februarske revolucije u Rusiji, dakle, početkom godine 1917. U tom interregnumu između buržoaske i proleterske, Oktobarske revolucije, leži period tranzicije koji je u tada nastajućem SSSR-u trajao kratko, nešto više od pola godine, a u zemljama našeg jugoistočnoevropskog, zapadnobalkanskog regiona, traje, evo, već više od dve decenije, sve do dana današnjeg.

Iako lik fiktivan, Njevzorov je i naš realni čovek! Jedan od onih naših ljudi koji imaju njemu podoban karakter, a naruku im ide slična situacija, pa su u tranziciji – koja ovde nije, posle šest-sedam meseci, u korenu sasečena, niti je, posle dve decenije, dovršena – stekli bogatstva i smogli moći preko svake mere. I tako kako je Semjon živeo ugodno u Petrogradu, dok su drugi umirali od gladi i ginuli u borbi, pre nego što će, pod naletom Crvene armije, morati da emigrira, živi naša nova politička i ekonomska klasa u Beogradu i drugim varošima Srbije, u kojima vlada na raznim nivoima. Štaviše, primeri njihove raskoši neuporedivo su upadljiviji i od same vizije raskoši sirotog Semjona, kako ih je opisao Aleksej Tolstoj u satiričnom romanu iz 1925. godine, „Doživljaji Njevzorova ili Ibikus“, a prema kojem je Paskal Rabate stvorio izvanredan strip „Ibikus“, koji je nedavno, u prevodu Gorana Kostrovića, integralno objavila novosadska izdavačka kuća Besna kobila.

„Dosta smo patili i dali, vreme je da sad mi nešto dobijemo“, reći će, u krugu posvećenih, predstavnik, tačnije, predstavnikova predstavnica, kad njihova stranka zaposedne vlast u (jednom) našem gradu, baš kao što to kaže i Njevzorov u Rabateovom stripu. Vrhovni sloj druge, još veće i moćnije političke grupacije, kad ona zauzme vrhovnu poziciju vlasti u zemlji, zabavljaće se, uz kavijar, alkohol i presrećne lepojke, presretanjem i prisluškivanjem razgovora javnih ličnosti, dakle, u direktnom prenosu. To je zabava samo za odabrane, koju sebi, ipak, nije mogao da priušti jedan Njevzorov. Vrhuška trećeg političkog ogranaka iste ove zabavljačke industrije, pak, na proslavi jedne filmske premijere, uz visoke predstavnike državne vlasti, organizovala je za počasne goste iz sfere umetnosti, baletski program mladih balerina, u slobodnom sastavu, među dičnim muškim zvanicama u publici ostavivši strogo po jedno slobodno mesto, na koje će potom imati da sedne po jedna mlađana lepotica. Odatle, potrebno je samo, „eskortno“, popeti se na sprat, u sobe kakve je Njevzorov sebi mogao da priušti u Petrogradu posle buržoaske revolucije, a pre nego što će se na novu klasu, u oktobru, iskaliti bes poniženih i uvređenih.

Ne može svako imati toliko sreće kao Semjon, plemeniti Njevzorov. Ali, kad već nije Semjon i Njevzorov, čovek može biti semjončić i njevzorovčić. Tranzicija neguje ovakve tipove. Važno je da stupe u ono što se ovde i sada zove politika. Njihovu celokupnu svedenost na svega nekoliko crta karaktera i interesa, dakle, na ono što je Krleža nazivao „tambura s tri žice“, izvrsno je pokazao Rabate svojim neoekspresionističkim crtežom, crnim tušem s laviranjem. Velike hulje i sitni prevaranti izobličeni su ili nakrivljeni prema inkarniranoj tački svoje perverzne želje sticanja, sa izraženim dugim prstima ili podvaljcima, ili sa očima upalim u debelo salo lica, koje se, u sledećem kvadratu, vidi kao ogoljena lobanja

O Njevzorovu kao egzemplaru naše tranzicije, čitajte gnevno i sledećeg petka!