Veliko čuđenje izazvao je nastup Aleksandra Vučića na panelu „Sloboda medija u kriznim situacijama“, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.
Kako to da jedan predsednik države učestvuje u razgovoru u kojem su svi drugi učesnici novinari? Kako to da o slobodi medija govori onaj u čije se ime i za čije interese nezavisni mediji u Srbiji osećaju kao u dušegupki?
Ništa tu nije čudno. Vučić je nastupio groteskno na forumu koji je, per se, političko-ekonomska groteska. Vučić je rekao da je nezadovoljan stanjem neslobode medija u Srbiji, obećavši sebi da će za godinu-dve to stanje snagom svoje volje preokrenuti i u Davos doći da to svoje zadovoljstvo tada iskaže. Da, to je čudovišna izjava.
O samom pak Svetskom ekonomskom forumu kao čudovišnom samitu, na kojem najmoćniji i najbogatiji ljudi sveta ćaskaju o tome kako da se u svetu suzbije drastično klasno raslojavanje ljudi (dobro, tu nikom nije ni na kraj pameti da upotrebi sintagmu ‘klasna podela’), najbolje govori činjenica da se svake godine svetsko stanovništvo sve više klasno podvaja. Od ove godine dvadeset šest muškaraca (26) poseduje bogatstvo koliko i četiri milijarde (4.000 000 000) stanovnika planete Zemlje. Prošle godine bilo ih je četrdesetšestorica, pretprošle sedamdesetak…
Dok je „Davosa“, u njemu će, dakle, o slobodi medija govoriti oni koji su odgovorni za neslobodu medija, kao što će o problemu siromaštva u njemu govoriti oni koji ga upravo podstiču.
Gospoda iz Davosa prema Srbiji i njenim unutrašnjim problemima odnose se na isti onaj način na koji se neslobodni, neprosvećeni stanovnik Srbije odnosi prema svom pravu na izbor predstavnika vlasti. Sećate se famoznog njegovog odgovora: glasaću za vas kad dođete na vlast. Tako, dakle, vele i u Davosa: šta se, vi iz Srbije, nama žalite što ovde gospodin Vučić govori o slobodi medija u vašoj zemlji, u kojoj je sloboda medija ugrožena tako kako dosad nikad nije bila? Ako vam se to ne sviđa, izaberite nekog drugog za predsednika svoje države, a mi ćemo ga onda ovde, o vašem trošku, ugostiti!
Evropska i svetska politička aristokratija (ili oligarhija, ili plutokratija, zovite to kako vam drago) prihvata one predstavnike vlasti koje sami građani Srbije izaberu. Ako je, međutim, u Srbiji ugrožen sam izborni proces, neregularnošću biračkog spiska i načina glasanja, uzurpacijom medija i drugim oblicima povređivanja prava koje vlast vrši i podstiče, onda građani Srbije imaju ustavno pravo da vlast smene na način na koji je to jedino moguće. To pravo je u temelju liberalizma: ako vlast radi nelegalno, onda je legitimno da je građani smene u pobuni.
Upravo stoga građanski protesti pod geslom „Stop krvavim košuljama“ i „Jedan od pet miliona“, ili će sebi uzeti za pravo i u zadatak da konstituišu društvo otporno na dolazak na vlast ovakvih kao što je to nomenklatura režima Aleksandra Vučića, ili neće imati ni zadatak ni pravo.
No, da bi započelo konstituisanje društva (koje će, dakle, stvoriti sredstva za kontrolisanje svake vlasti), da bi ovi protesti postali najzad politički delotvorni, egzistencijalno je nužno da se pretvore u građansku neposlušnost. Ukoliko se bude samo besciljno šetalo, protesti će se ugušiti u vlastitoj pasivnosti. Šetnju, dakle, treba pretvoriti u marš. Šta to znači?
Neophodno je odrediti krajnji cilj ovog niza protesta, i cilj svake pojedinačne protestne akcije, ili grupe akcija – do njegovog ispunjenja.
Krajnji cilj energiju protesta vektorski pretvara u usmerenu političku silu. Taj cilj mora biti elementaran i moralan. Govorimo li iz društvenog iskustva permanentnog privatizovanja javnog vremena i prostora već dugi niz decenija, pljačkanja države i uništavanja ekonomske i društvene njene supstancije, prosvete, socijalne i zdravstvene zaštite, cilj pred nama iskrsava kao presedan u novijoj našoj istoriji: sudski proces svim nosiocima vlasti za koje postoji osnovana sumnja da su počinili zločine protiv Ustava i postojećih zakona.
Kako bi se taj krajnji, opšti cilj ostvario, neophodno je tokom protesta ostvarivati čitav niz partikularnih ciljeva, koji participiraju u ideji krajnjeg cilja. Usuđujem se da kao cilj narednog marša (ne, dakle, šetnje!) predložim adresu Užička broj 23, i zahtev za deložiranje onog koji je vilu na toj adresi uzurpirao, nelegitimno, a uz pomoć ad hoc donete uredbe o njenoj prenameni, koju je potpisala predsednica vlade. Podsećam, na toj adresi nalazi se rezidencijalni objekat koji je, prema zakonu, namenjen boravku aktuelnih predsednika ove države. Jednim pravnim marifetlukom ad hoc namena ovog reprezentativnog objekta je preinačena u rezidenciju za predsednika Kancelarije Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, skraćeno – Kancelarije Tomislava Nikolića.
Građanska neposlušnost je moralna dužnost u društvenoj situaciju u kojoj predstavnici zakona siluju zakon.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
