Svedok masakra nad civilima

Hvala Vam na trudu da se ne zaborave dela ‘malih’ ljudi velikog srca, dela i ideala! Ja Vam pišem nešto suprotno od onoga što je Vladimir Živković uradio a to delo mi je poznato.

Ja sam na ratište koje se protezalo od: Dalja, Belog brda, Sarvaša, Pačetine i Darde, kao rezervni oficir oklopno-mehanizovane gardijske brigade sa Voždovca vodio specijalizovanu formaciju pod nazivom: ‘Pokretna grupa za zaprečavanje (PGZ)’, koja do tada nije nikada nigde ni na jednoj vežbi korišćena, niti pokušano da zaživi. Ja sam stvorio tu ubitačnu formaciju. Odazvao sam se pozivu ali nisam dozvolio da se PGZ (125 ljudi) iz ‘kreveta’ kao topovsko meso pošalje na klanicu. Trenažnu obuku, približno realnosti i izvođenje ratnih operacija, opisao sam u mojoj prvoj knjizi.

Sve sam ljude vratio žive. I to je moj životni kapital i razlog zašto sam se kao starešina odazvao pozivu. Da mi ljudi ne izginu, već da se vrate živi. Mislim na fizički vid. Psiha je nešto drugo. Zašto ovo govorim? Zato što sam bio svedok masakra naših oružanih snaga nad izbeglicama hrvatske nacionalnosti koje su bežale prema Osijeku! Između ostalog svedok sam i leta naše mlazne avijacije, koja nije pucala, nego u brišućem letu krilima kasapila civile! Znam ko ih je navodio i naređivao! Znam zašto je naša avijacija ‘pogrešno’ dejstvovala po našim ciljevima u Slavoniji! Da li su minska polja koja su po mom naređenju kasapila pripadnike ZNG-i i njihove dobrovoljce imala pun udeo u jezovitim stradanjima ljudi koji su nosili uniforme protivničke strane? I više od toga! Gledao sam kako divlje svinje u Kopačkom ritu jedu leševe i urlike ranjenika koje te iste divlje svinje kasape. Sve sam izneo u knjizi. O pljačkama u navedenim mestima i zlodelima, bio sam svedok. Moje pripadnike formacije, sam, a to sam i rekao, streljam lično ako se nešto tako desi s njihove strane. I šta dalje? Kao svedok događaja u Lici znam mnogo! Da li znam za masakre koje su naše snage sprovodile prilikom oslobađanja Like? Da, raspolažem preciznim brojkama! Da li znam kao učesnik ratnih dejstava u Lici u čije su se stanove useljavali naši pripadnici-oslobodioci? Da, znam, poimenice! Da li znam o logorima i njihovoj punoj funkciji? Da, znam! O silovanjima hrvatskih žena u Lici? Da, znam! I kada se sve stavi na kantar Oluja i naša dela, rezultat je jedan – jedan. I sva dešavanja čiji sam bio svedok u Lici, napisao sam u svojoj drugoj knjizi! Sa Jovom Raškovićem sam drugovao. Niko nije pisnuo, ni komandanti korpusa, ni brigada, niko, niko ni da bekne o sadržaju mojih knjiga. I sve ovo i mnogo drugog, kao što je prodavanje vode članovima izbegličke kolone kroz Srbiju od strane naših ljudi, pa do mojih u više navrata vođenih razgovora sa Patrijarhom Pavlom, je napisano! Ne, nije kajanje! JNA me je školovala i kad je zatrebalo ja sam vraćao uloženo. Vraćao sam i kao đak čuvene VP 5000 kada sam iz Korenice dostavljao tačne obaveštajne podatke o oružanoj sili Hrvatske i njenih Evropskih saveznika. Kao đak elitne škole inžinjerije u Karlovcu, vratio sam sve ono a i više što je u mene uloženo i šta se očekivalo. Vraćao kroz delo da sam ljude posle svega doveo njihovim porodicama. Nije herojstvo, nije ni činjenje ratnih zlodela, bilo je „krvi do ramena“ kako reče Krcun, ali to nije bila politika, Vi to dobro znate. Hvala Vam još jednom na objavljenom članku! Ako želite da razgovaramo, ma gde i bilo kada, pozovite me na:…“

Broj telefona ne objavljujem. Ime autora ne objavljujem. Tog čoveka sada znam. Poznat je i redakciji. Ovo pismo poslao je elektronskom poštom na adresu redakcije, s napomenom da je za mene. Objavljujem ga u svojoj kolumni bez ikakve izmene, kako je napisano i poslato. Zašto ga objavljujem? Zato što je autentičan glas gnušanja i žala jednog čoveka koji je, ex officio, bio uključen u posao kriminalne državne politike koju je vodio Slobodan Milošević, a inspirisali su je intelektualni bardovi nacije: književnici i univerzitetski profesori istorije. Ti bardovi, akademici, živi i mrtvi, i danas uživaju najviše počasti. Slobodana Miloševića ova vlada ne smatra zločincem.

NJeni ministri predlažu da mu se podigne spomenik. Genocid u Srebrenici nikad nijedan ministar ove ili ma koje prethodne vlade nije nazvao genocidom. I predsednik i premijer Republike Srbije u vreme o kojem piše ovaj čovek – čije pismo objavljujem kao integralni deo sopstvenih nastojanja da se istini pogleda u oči i da se domovina osovi na pravdi – vodili su politiku zločina. Zato ovo pismo čitam javnosti, kao dokument istoriji beščašća koja joj se i danas nudi za budućnost. Moramo raskrstiti sa smrtonosnom politikom da bismo živeli!

Napomena: prvu knjigu koju navodi, autor pisma štampao je u dvadeset primeraka, privatno, i podelio ju je pojedinim pripadnicima oružane formacije kojom je, kao rezervni oficir, komandovao. Tiče se stravičnih zločina u Slavoniji. Druga knjiga je u rukopisu. Govori, takođe, o zločinima srpske strane rata u Lici. Moj zadatak je da im nađem izdavača. Rukopisi ne gore!