Sveti dokumentarac

U čemu su razlike i sličnosti između dokumentarnog i igranog filma? Dokumentarac podrazumeva aktere stvarnog događanja, a ne podražavaoce neke radnje. Igrani film je podražavanje. Zatim, dok igrani film organizuju zakonitosti verovatnog i mogućeg, dokumentarni film pokazuje ono što se doista dogodilo, što se upravo događa.

Ukoliko se u igranom filmu prikazuje ono što se uistinu zbilo, onda ono tu podleže zakonima verovatnog i mogućeg. Dakle, istinit događaj mora se u igranom filmu izmisliti.

Međutim, i film-fikcija i film-dokument podležu istovetnoj percepciji i estetskom utisku. Neizostavno, u oba slučaja reč je o umetničkom delu (o pretenziji na umetničko delo i/ili njegovom ostvarenju).

Dokumentarni film se dramaturški gradi kao (da je) igrani film.

Sad dolazimo do suštinske razlike, razlike u recepciji.

Ukoliko ozbiljno uzimamo, u dokumentarcu predočene, prizore tuđeg stradanja, morali bismo potom da se posvetimo rešavanju iznetog problema. To znači da svrha dokumentarca nije tek estetski užitak i estetička analiza, nego nagovor gledaoca na društvenu akciju.

„Sve dok ne postanemo jednaki, imaš pravo da tražiš od mene“, kaže Mikael Vistrom, švedski autor i učesnik sopstvenog dokumentarca „Kompadre“. On to kaže protagonisti, Peruancu Danijelu Barijentosu, koji mu je, na pola snimljenog filmskog materijala, tražio još dve i po hiljade dolara honorara, jer nema od čega da s porodicom preživi. „Imaš pravo da od mene uzmeš ono što ti nasušno treba sve dok si u podređenom položaju u odnosu na mene“, to je, dakle, osnovni stav jednog dokumentarca. On najdirektnije izaziva naša saosećanja i bodri nas da prevaziđemo strah, kako bismo se upustili u akciju izmene nepravednih odnosa urbi et orbi.

Sveti dokumentarci osmelili su se da nas provedu predelima pakla. Tu smo susreli i utvare onih koji su, ubrzo pošto je film snimljen, usmrćeni. Videli smo svakojaka mučenja nedužnih, za koja su nam moćni kazali da im ih je dobri, večni Bog podario kako bi ih približio sebi.

Videli smo tamo i onog francuskog sudiju koji je osudio jednog Arapina na zatvorsku kaznu, zato što je u gradskom autobusu zatečen bez karte; sad, mladić odlazi u zatvor među okorele kriminalce, a sutra neće moći da ode na posao, na koji je teškom mukom primljen (belgijsko-francuski film Patrika Žana „Zakon jačeg“).

U Brazilu, jednu samohranu majku koja, gotovo bez počinka, obavlja dva posla, ćerka pita za malo čokolade. „Kupićemo sledećeg meseca“, kaže majka (film „Dalva“ Karoline Leone).

Nekoliko Ukrajinaca, bivših rudara, bez posla i bez nade da se ikada ponovo zaposle, uvlači se svakodnevno duboko u jedno tesno, napušteno okno, u pukotinu u kojoj mogu samo da leže i iz koje vade dva-tri džaka uglja dnevno. U Indoneziji, za nekoliko novčića koji su svakako vredniji od prazne šake, skupljači sumpora nose po stotinak kilograma na ramenima, kilometrima duž litica u čijem podnožju ključa lava. U Nigeriji, koljači, derači i pekari sveže usmrćenih koza i krava gaze bosonogi, na pijačnom polju prepunom umirućih životinja, po njihovim iznutricama, od zore do mraka… (Sve to u dokumentarcu „Smrt radnog čoveka“, reditelja Mihaela Glavogera).

U Kini, jedna severnokorejska porodica je uhvaćena pri pokušaju bekstva u japansku ambasadu: otac i sin su utrčali unutra, ostavljajući majku i sestru na kapiji da se rvu s kineskim heruvimima… Hiljade izbeglica kineska vlada vraća Severnoj Koreji, u kojoj se ilegalni prelazak granice smatra najvećim prestupom koji čovek može da izvrši i kažnjava se smrću (Džim Batervort, Aron Lubarski, Lisa Slit: „Voz iz Seula“).

U Kini, takođe, u jednoj privatnoj fabrici perli rade petnaestogodišnje devojčice za mesečnu nadoknadu od 62 dolara, računato bez kaznenih odbitaka. Reditelj ovog filma, „Karneval: proizvedeno u Kini“, Dejvid Redmon, prinuđen je da, u jednom trenutku, dok gledamo devojčicu kako niže perle, napiše: „Ovo je realno vreme“, da ne bismo bili u zabludi kako je reč o ubrzanom snimku.

Poljakinja Eva Pijeta pokazala nam je, u filmu „Kao leptir“, jednog dečaka koji je godinama bio zatvoren sam u sebe, u svoje nepomično telo, bez glasa. Njegova majka je mislila da je njen nesrećni sin čovekolika biljka, sve dok jednog trenutka, slučajno, u bolnici neko nije primetio da u njegovoj mimici ima sistema i da on zapravo hoće nešto da kaže. Do tada, već su mu izvadili prednje zube, jer je, pokušavajući da da znak o sebi kao svesnom biću, grizao usne. Pomoću posebnog slikovnog pisma, on danas piše i poeziju.

Sišli smo, s nemačkim dokumentarcem „Đavolov rudar“ Kiefa Dejvidsona i Ričarda Ladkanija, u bolivijski rudnik srebra, koji se eksploatiše već 450 godina, i zatekli tamo desetogodišnje dečake, dok rade u smenama od dvanaest sati, a počesto i u dve smene, iscrpljeni silikozom. Lišće koke im je jedini saveznik.