To je važan intervju, neobično važan, jer su u njemu prvi put, ne samo jasno i razgovetno nego i iskreno, izgovorene neistine koje određuju aktuelni politički kurs Srbije.

Pođimo redom, od poslednjeg odgovora premijerke Brnabić! Konac delo krasi, a njen odgovor na poslednje pitanje učvršćuje Srbiju u tragediji, u kojoj se nalazi skoro 25 godina, od onog 11. jula 1995.

„Savet Evrope, u maju mesecu je poslednji put tražio da priznate zločin u Srebrenici kao genocid. To niste učinili. Jeste li sada na to spremni?“, pita novinar premijerku. „Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid“, odgovara premijerka novinaru. Kad novinar zatim navede fakt da su dva međunarodna suda pravde utvrdila da je ovaj zločin genocid, to ne razuverava premijerku u negiranju tog genocida. Još četiri puta, ona neodgovorno ponavlja svoj surovi stav.

Dakle, premijerka Srbije ne prihvata merodavnu odluku međunarodnog prava. To znači da premijerka Srbije ne ispunjava osnovni svoj zadatak da radi u interesu Srbije. Ona javno vređa međunarodnu pravdu, krši zakonske norme međunarodnog prava i ne ispunjava međunarodne obaveze na koje se Republika Srbija obavezala. To je i u direktnoj protivrečnosti sa pristupnim procesom Srbije Evropskoj uniji.

Kad Tim Sebastijan predoči Ani Brnabić činjenicu da Komesarijat za ljudska prava Saveta Evrope u svom nedavnom izveštaju navodi da je sloboda medija ozbiljno narušena u Srbiji, ona odgovara: „Ja vidim da postoji sloboda medija u Srbiji.“

Da je sloboda medija u Srbiji danas ugroženija negoli u vreme kriminogenog režima Slobodana Miloševića, da ovde i sada postoje samo tri nezavisna, kritička štampana medija – nedeljnici Vreme i NIN i dnevni list Danas – to vidi svako ko gleda, pa i komesar za ljudska prava Saveta Evrope, ali to ne može da vidi premijerka Srbije. Kad neko ne može da vidi tako očigledne stvari, kako li tek radi?

Premijerka, sasvim hladnokrvno, izjavljuje: „Nezaposlenost je prepolovljena.“ U tom se momentu, idući ka tragičnoj završnici odgovorom na poslednje pitanje o genocidu u Srebrenici, ovaj intervju preoblikuje u farsu. „Nezaposlenost je prepolovljena“, to ne kaže Tata Ibi u čuvenom prednadrealističkom dramskom komadu, nego premijerka Srbije, države koja grca pod masovnom nezaposlenošću. Doduše, taj se broj smanjuje svežim odlivima radno sposobnog stanovništva u inostranstvo – u proseku jedna varoš godišnje. Čega bi se svestan čovek stideo, time će se premijerka Srbije ponositi!

Farsa ovih premijerskih odgovaranja dosegnula je pusto dno u onom trenutku u kojem, samopregorno autokritički, premijerka izjavljuje: „Ako mene pitate, kad bi EU rekla da sutra možemo da joj se pridružimo, ja bih na to odgovorila ‘ne’, jer još nismo spremni.“ Šta smo upravo saznali, a nije malo znanja? Srbija će u EU ne kad je EU prihvati kao članicu, nego kad ova vlast u Srbiji kaže da je Srbija spremna za EU, jer ova vlast u Srbiji stoji na braniku EU više od same EU i pomno motri da se kojim slučajem u nju ne ušunja, pod ovom vlašću, neodgovorna, neslobodna, nezakonita država Srbija.

U ovom bunilu od odgovora ima, dakle, sistema, i premijerka nam ga upravo potkazuje. Cilj aktuelne dugoročne politike u Srbiji jeste da Srbija ne uđe u EU, ali da se pristupanje EU pretvori u beskrajni proces. Taj nezavršivi proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji obezbeđuje međunarodni kredibilitet vlastima u Srbiji i, nimalo zanemarljive, pristupe investicionim fondovima EU. Investicioni fondovi i međunarodni kredibilitet, pak, vlastima u Srbiji predstavljaju pokriće za nastavak borbe do uništenja svih poluga slobodnog društva. Za kretanje tog opakog kola, iz kojeg izvlači finansijski dobitak i političku moć, ova vlast ima izuzetno povoljno sredstvo ucenjivanja Evropske unije – Kosovo.

U našem javnom mnjenju stvorena je lažna predstava o ovom ucenjivanju, po kojoj, navodno, EU „Kosovom“ ucenjuje Srbiju, a stvar te ucene stoji upravo suprotno. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić – koji je u ovom intervjuu za Dojče vele, trbuhozborac sa lutkom – „Kosovom“ ucenjuje Evropsku uniju. Dokle god je nerešen odnos Srbije i Kosova, s permanentnim obećavanjem da će biti rešen, Evropska unija će tolerisati katastrofalnu unutrašnju politiku u Srbiji. Paklena je to igra. U njoj lukavi napreduju, istina strada, a od tog stradanja masmediji prave zabavu.

Na kraju, ali na prvom mestu, nasuprot želji premijerke i njenog trbuhozborca, jedino spasenje za Srbiju jeste neočekivano i prekoredno učlanjenje Srbije u EU. To je jedini preostali način – nimalo verovatan, ali moguć – da se u Srbiji na kraj stane takvim ustaljenim radnjama u režiji aktuelnog režima kao što su ilegalna rušenja i nelegalne izgradnje na javnim površinama, nepoštovanja državnih i međunarodnih zakona, gušenja slobode govora, frenetična optuživanja ovo malo preostalih nezavisnih medija kao izdajnika kralja i otadžbine, odliv javnih sredstava na privatne račune i za privatne interese, poput ovog poslednjeg u nepreglednom nizu: iz budžeta glavnog grada na ime otpisivanja duga privatnoj firmi Galenika…