U ime žrtve 1

Ipak, onaj ko je dozvolio da se, u ovako vanrednim okolnostima, u bioskopskoj sali mogu jesti kokice, pokazao je da mu ni na kraj pameti nije ono što je bit ujedinjenja publike u estetskom utisku i društvenoj akciji. Zato ćemo, već nekoliko puta u tek nekoliko početnih rečenica pomenuvši zajedništvo u društvenom činu, socijalnu distancu i tome slično, sada reći reč-dve o društvenom značaju filma i, za tu srhu, njegovom izuzetnom polju – angažovanosti.

Šta je to angažovani film? Pođimo za odgovorom od očiglednog iskustva gledanja filmova koje bez premišljanja nazivamo angažovanima!

Sve su to dela koja ukazuju na vidove represije u određenom društvu. U tim filmovima, obespravljenom se nedužnom čoveku pruža prilika da, dokumentarno ili posredno u igranom filmu, obelodani svoj udes i optuži nepravednike. Angažovanom filmu stalo je, dakle, do delotvornosti pravde koje nema u pravnom sistemu datog društva.

Ako o angažovanom filmu pri tom govorimo i kao o umetničkom delu, onda to znači da on, osim saosećanja i poriva za ispravljanjem nepravde, kod gledalaca izaziva i estetski užitak, koji transcendira bukvalno značenje predočene stvarnosti. U tom slučaju, dati film se približio otelovljenju „planetarne tajne“, kako je, još dvadesetih godina prošlog veka, Eli Flor definisao ekskluzivni zadatak dokumentarnog (i ne samo dokumentarnog) filma.

Suštinu umetničkog angažovanog filma, na najbolji način izražava njegova negativna definicija: estetske manjkavosti reperkuiraju se u ravni etike. Evo nekoliko primera, kako bismo razjasnili ovaj stav!

U dokumentarnom filmu „Deca Beslana“, Eve Evart i Leslija Vudheda, deci koja svedoče o iskustvu užasa, koje su preživela u zgradi osnovne škole kao taoci čečenskih terorista, na kraju filma postavlja se pitanje: šta danas misle o teroristima koji su im ubili školske drugove, sestre, braću, roditelje? Sva deca kažu da te opake ljude mrze i žele da ih ubiju.

Autorima ta izjava nije bila dovoljna. Oni insistiraju na tome da im deca slikovito predoče kako bi osvetu izvršila. Dakle, autorima je stalo da, u predstavi o onom što se neće dogoditi, a na osnovu motiva i osećanja koje je stvorilo ono što se dogodilo, svoj film zapečate oveštalom tezom da zlo rađa zlo. Pri tom oni ne vode računa o tome da pred sobom imaju decu žrtve. Silujući sad njihovu imaginaciju, pretvaraju ih za gledaoce svog filma u potencijalne zločince. Dakle, oni manipulišu verbalizovanom emocionalnom reakcijom žrtve, i to infantilnom, na krajnje maliciozan način, postavivši joj nemoralno pitanje.

Ovde, svakako, treba reći i to da Evartova i Vudhed, kao zaključkom, manipulišu jednom neizostavnom fazom zdrave emocionalne reakcije deteta, bitnom za proces zaceljivanja njegove traume. Ta faza, ta rana posttraumatska faza reakcije, puna srdžbe, ozlojeđenosti i želje za osvetom, nije nužno trajna reakcija, niti će nužno biti stav u zrelom dobu žrtve.

U igranom angažovanom filmu „Hamburška ćelija“, Antonije Bird, načinjena je drukčija greška. Nastao na dokumentarnoj građi o hamburškom krilu učesnika u terorističkom napadu 11. septembra u Njujorku, ovaj film se završava pre nego što je napad ostvario svoj cilj, uzrokujući žrtve i sejući strah, a zatim i odmazdu.

Glavni junak je prozapadno, sekularno orijentisani musliman iz visokog društva, obrazovan u najskupljim katoličkim školama, student Berlinskog univerziteta. I, naprečac, bez ikakvog „obreda prelaza“, bez ikakve izmene uverenja, eto ga pred nama kao zadrtog islamskog fundamentaliste i teroriste.

Onaj koji je do malopre s prezirom posmatrao svoje, u religijskim ritualima i suviše revnosne saplemenike, iznebuha odlazi u džamiju, a iz džamije pravo na sastanak studentske islamističke grupe. Dakle, iako je u filmu sve svedeno na linearnu radnju, autorka je propustila da nam prikaže šta se to desi u duši mladog čoveka pa da on postane sopstvena suprotnost. Čime je nezadovoljan, gde je bit njegovog novog očaranja, u šta se to razočarao, šta ga je pokolebalo, šta ga je pomamilo, obuzelo, razgnevilo? O tome nema nikakvog „dokumentarnog“ podatka, o tome nema nikakvog nagoveštaja.

Na takav način film, u stvari, sugeriše gledaocima da i najbolji mogu potpasti pod uticaj religijskog fanatizma, ali pod jednim uslovom: da su pripadnici, makar i sekularizovani, islama, da dolaze iz okrilja islamske tradicije. To je krajnje prepotentni, orijentalistički indoktriniran stav. Konačno, to je evroimperijalni, kulturno rasistički stav hrišćanskog, belog pripadnika povlašćene klase.

U središtu angažovanog filma, da zaključimo, uvek je žrtva, ali ne bilo koja žrtva. Dakako, ne žrtva prirodne nepogode, nego žrtva isključujućih stavova i/ili verske, nacionalne, rasne, klasne, rodne, seksualne i druge netrpeljivosti i podvojenosti.

Angažovani film je samo onaj film čiji je diskurs – diskurs same žrtve.