Otkad je stao uspravno da hoda i glavu podigao ka oblacima da mu pred očima puknu daljine, čovek je promenio i sopstveni san – u njega je prodrla ideja uzdizanja, nadrastanja, preobražaja stvarnosti i strahova, koja se, dakle, javlja kao (nus)proizvod evolucionog procesa uspravljanja njegove kičme. To je onaj istorijski trenutak u kojem se začinje moralna svest a čovek postaje čovek. Eto zašto i dan-danas za onog ko je postojanog i moralnog karaktera, i sme da se odupre primamljivim ponudama koje ume da prozre kao ponižavajuće, kažemo da ima kičmu.
I eto zašto o moralnosti govorimo kao o vertikalnoj veličini. Eto, najzad, zašto najbolje među nama nazivamo posvećenima.
Međutim, kao po pravilu, zaboravljamo na temeljnu postavku, da postojani karakter, sam moral, jeste vera u mogućnost prekoračenja – vera u ono što još nije a može da se uspostavi, i uspostavlja se putem zajedničkog/udruženog odricanja, požrtvovanosti i posvećenja. Temelj odnosa među ljudima jeste, dakle, poverenje.
Uticaj preobraženog sna na javu i preobražene jave na san, predstavlja danas više od trideset hiljada godina ljudskog umetničkog stvaranja, od crteža australijskih Aboridžina na kamenim blokovima u pustinjama na severu kontinenta, preko evropskih pećinskih slika u Altamiri i Laskou, do Pikasa, Frensisa Bejkna i Baskijata, no i milenijume diskurzivnog mišljenja sa utopijskim svojim središtem koje ga zapravo generiše, a traje još od hinduističkih mitova do Marksove teorije komunizma ili Kropotkinove zamisli anarhije. Ta veza poverenja među ljudima, ta mreža nade, često se pretvara u svoju suprotnost, uvezujući muškarce i žene u birokratsku shemu dogmatskog potčinjavanja, što je jedna mučna istorija – u borbi protiv koje se, zapravo, stvaraju velika dela.
U Indiji, prapostojbini matematike i vere, i danas se, u hiljadama godina nepromenjenom religijskom vidu, mogu jasno i razgovetno videti ove veze vere i nade među ljudima, a naročito dobro na ona četiri hodočašća koja se preduzimaju na svakih dvanaest godina, u četiri grada. Taj „festival“ naziva se Kum(b) Mela, a prošle je godine održan na tački susreta triju reka: Ganga, Svete Majke svih, Jamuna i, nevidljive, mitske, izmišljene, reke Sarasvati, u mestu Alahabad. O tome je dokumentarni film napravio Pan Nalin, čiji je naslov, dakako, „Veze vere“. Gledali smo ga preksinoć, na završnoj večeri ovogodišnjeg, jubilarnog, desetog, Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“.
Na 55 kvadratnih kilometara, tokom 55 dana, ovde se okupi oko 100 miliona muškaraca, žena i dece, da razmene misli i osećanja, nauče nešto bitno jedni od drugih, i okupaju se ritualno u svetoj vodi. Sve je to toliko fascinantno kao da čovek prisustvuje samom rađanju hinduizma, ili, za nas Evropljane, tako kao kada bismo, na primer, i danas u Grčkoj prisustvovali Olimpijskim igrama, onako kako su se izvodile pre nego što ih je Teodosije Veliki ukinuo.
Indija, srećom, nije imala svog Teodosija, pa pred nas, u Alahabadu i 2013. godine izlaze mnogostruka lica višerukog Višnua, koji se pojavljuje i kao onaj radosni, odbačeni dečak kojeg je usvojio jedan jogi, pa mu je sada majka kakva se samo poželeti može, i kao sam taj jogi koji već dvanaest godina nema nikakvog ličnog dokumenta, a satima može neprestano da visi s grane drveta, skvrčen poput slepog miša, poput ploda u materici, naglavce. Zauzevši takvu pozu za meditaciju, on kaže: „ U ovakvom se položaju treba moliti“. Time nam skreće pažnju da je bit egzistencije iščašenost, ispalost iz ustaljene trase postojanja, da je, naime, zadatak čoveka da prevazilazi postojeće kako bi okusio radost. Jedan mlađi čovek, koji se takođe „odrekao sveta“, reći će da je odricanje važnije i od prosvetljenja, jer je ovo prvo rad, a ovo drugo svršetak, negacija borbe sa samim sobom i svetom.
Sva ta, tako nezaboravno, upečatljiva lica onih koji su se odrekli sveta posedovanja, i do nas su dospela zbog jednog jedinog cilja, da nam stave do znanja ono što, tako pregnantno, kaže onaj sveti jogi što se brine o dvogodišnjem dečaku koji se, i na javi i u snu, neprestano osmehuje kao živa ikona, jer je obliven nekoristoljubivom ljubavlju: „U njemu će ostati svetlost mog delovanja kad ja postanem ništa“. Ovaj Nalinov film, kako bi rekao Gurđijev, susret je sa izuzetnim ljudima.
Trenutak svetlosti, izlučen je i pred sam početak bioskopske projekcije, kada se publici, u prepunoj velikoj dvorani Centra Sava, obratio Zoran Popović, spiritus movens ovog veličanstvenog festivala. U skvrčenom, mršavom telu, iskrivljene kičme, kao da je u nekoj komplikovanoj pozi jogija, s licem koptskog isposnika, obazirući se na svoj telesni sklop i prijateljstvo ljudi s kojima radi, ovaj čovečuljak velike pameti i vitke vrline rekao je: „Ja sam sam sebi opomena da ništa ne mogu sam, da bez drugih ne mogu da se uspravim i porastem.“ To su veze vere koje su ovde moje oči videle, i jedna od najlepših beseda koju su moje uši čule.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
