Vučićev kič

U korenu polovičnog, manjkavo izvedenog dela, nalazi se umetnička ideja i njen sputan, neaktuelizovan estetski efekat, čega je umetnik, autor dela, uglavnom svestan i zbog toga nezadovoljan. Kič je nešto sasvim drugo, uvek uspelo delo, u kojem je do kraja realizovano jedno osećanje i jedna ideja, dakako, kičerski sladunjavo osećanje i razdragano učmala, kič-ideja.

Opredmećeni kič se lako raskrinkava u sudaru sa istinitim osećanjem i umnom idejom koja ga prepoznaje, kao što, s druge strane, i najveća umetnička dela jedan kičlija pretvara u svoje kičersko zadovoljstvo. Dakle, kič je prevashodno način i kvalitet doživljaja. Reč je o antropološkom fenomenu koji se najjasnije pokazuje u sferi umetničke delatnosti, ali ne isključivo u njoj. U sferi politike on proizvodi neuporedivo veću pustoš.

Danilo Kiš je nacionalizam identifikovao kao kič. U tom smislu, kraj osamdesetih i devedesete godine prošlog veka, proveli smo ovde u poplavi kiča – koja je jedne odnela zauvek, druge ostavila bez imanja, a treće bez pameti. Jedan senzacionalistički, komunitarni sentimentalizam, kalcifikovan sintagmom „otac nacije“, lepljiv i korozivan, zahvatio je tada javno mnjenje. Muškarci i žene veselili su se kao da su dobili ili potomka ili na lutriji; iz sveg grla pevajući „Slobodane, samo reci, letećemo kao meci“, ljubili su uvećane fotografije svog novog lidera koji dolazi pravo iz Istorije, zakačene na motke i podignute visoko iznad glava mase. Retko kad se tada drumovima kretao koji domaći autobus bez ove prilepljene fotografije na šoferšajbni, kao lične karte i vozilu i putnicima. Biti Srbin, značilo je tada biti čovek. Filozofski rečeno, srbovanje je kategorički dignuto na nivo bivstvovanja, dok se u partikuli nacionalnog svojstva, čovek praktično gubio bez ikakvog humanog traga. Krvavi pir apsolutizma koji je usledio, nagovešten je jednom kič slikom u pesničkoj pozlati Radoslava Zlatanovića: „Ali pristiže lep mladi govornik / Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu“. Bila je to sentimentalna družba udvoričke poezije i ubilačke politike.

Ludvig Gic daje jedan zanimljiv primer poništavanja kiča. Sa božićne jelke dete skida viseću čokoladicu u obliku Deda Mraza, odmotava s nje ukrasni papirić, stavlja je u usta i počinje da žvaće, uživajući u slatkom ukusu. Gic kaže, eto tu je dete jedan kič predmet svelo na njegovo suštinsko svojstvo jestivosti. Ipak, ovde treba imati u vidu da razne ukrasne figurine, jestive ili ne, nemaju nikakvu umetničku pretenziju, i ako su kič, onda su to isključivo u uspostavljenom odnosu koji ih uzima za ono što nisu; recimo, mama detetu oduzima čokoladicu, privezuje je za grančicu jelke i kaže: „Ne, to je ukras, to se ne jede, to su naši deda mrazići, oni će da se ljute ako ih pojedeš, vidiš kako su slatki!“

Pre nekoliko dana, obrazlažući odluku žirija Ninove nagrade za roman godine, predsednik žirija Božo Koprivica, govoreći o romanu koji smatra boljim od pobedničkog, romanu „Gorgona“ Mire Otašević, o otporu fašizaciji društva, osvrnuo se na prilike u kojima živimo i u kojima su nove knjige dospele na konkurs: „Želim da kažem da… ovo svakosatno klepetalo, Aleksandar Vučić, koji nikad ništa nije znao da radi, znao je da kmezi, i jedino se dobro oseća među ovim svojim papagajima, među Sinišom Kurentom i ovim Vulinom Petitom… da je Beograd dužan da pruži toj pošasti otpor.“

Poput onog Gicovog deteta koje je sa jelke skinulo čokoladnu figurinu Deda Mraza u staniolu, odmotalo staniol i čokoladu strpalo u usta, svodeći taj lažni ukras na njegovu upotrebnu vrednost, razotkrivajući ga kao jestivi predmet, Božo je Koprivica, smelo, kako to samo čedni ljudi mogu, u nekoliko sasvim originalnih, autentično skovanih reči, u duhu (u početku bejaše reč!), dekonstruisao kič predsednika Aleksandra Vučića, čije velike geste i sitne grimase sentimentalizuju i histerizuju u potpunosti naše političko polje kao kič sferu u kojoj nema nijednog istinskog osećanja i nijednog iskrenog akta.

U tih nekoliko jednostavnih, nedvosmislenih, svima dobro razumljivih reči, s mesta književne presude, kao junaku u herc-romanu sa buljucima prevarenih, Koprivica, koji je i istinski fudbalski navijač, odmotao je sa predsedničke figurine Vučića ukrasni državnički staniol i pokazao ga u svoj golotinji stadionskog huligana. On državnu politiku vodi kao što vođe navijača vode svoje i tuđe poslove i dane.

Kičerska politika predsednika Vučića nije neuspela politika. Jer u korenu polovičnog, manjkavo izvedenog političkog dela leži politička ideja i njen sputan, neaktuelizovan politički efekat, čega je političar uglavnom svestan i zbog toga nezadovoljan. Kič politika predsednika Vučića nešto je sasvim drugo: uspelo delo, u kojem su do kraja realizovani jedno lažno predstavljeno osećanje i jedna lažno predstavljana ideja. Predsednik Vučić je u potpunosti zadovoljan svojim delom.