Knjige za plažu i pandemiju 1

Već su opšta mesta knjige kao ‘Godine potopa’ Margaret Atvud (o tome kako nas priroda kažnjava kad narušimo njen poredak), Saramagova alegorija ‘Slepilo’ (epidemija kao mehanizam razotkrivanja političke groteske i animalizacije društva), Kamijeva ‘Kuga’, Pekićevo ‘Besnilo’…

Eto, pulmolog Branimir Nestorović, pre neki dan je na TV Hepi, rekao da je možda baš ovo vreme da se vratimo knjigama Dragoša Kalajića.

Kao da su pojedini pisci intuitivno osetili šta se sprema, pa su im takvi i nedavni romani.

Dakle, moja preporuke za čitanje u doba pandemije ovoga puta biće tri romana uslovno rečeno ‘domaćih’ pisaca: ‘Pomor i strah’ (Laguna, 2018) Vuleta Žurića, ‘Poslednji muškarac’ (Vulkan, 2019) Muharema Bazdulja i ‘Herkul’ (Booka, 2019) Miljenka Jergovića.

Bazdulj i Jergović pišu distopijske romane, dok se Žurić vraća u prošlost, u kraj 18. veka: Godina je 1795, vreme strašnog pomora od kuge u Sremu koja je odnela samo u Irigu dve i po hiljade duša. Austrijske vlasti nailaze na otpore u uspostavljanju karantina, sujeverje i veru u moć rakije nije lako savladati. Ljudi se pijani sapliću i šire glasina (fejk njuz), da je kuga ustvari devojka pepeljastih očiju sa belim plaštom koja se tih dana pojavila oko Iriga.

Beč i Pešta se brane u Irigu. ‘Bolest ne poznaje administrativna razgraničenja, treba samo privoleti ljude da promene navike i običaje’ reče doktor Franc fon Šraud, carski nadzorni lekar za kugu, javni nastavnik sudske medicine i epidemiologije na visokoj školi u Pešti. Kraće rečeno – neka vrsta Predraga Kona iz tih vremena.

Aktuelno je i za današnje krizne štabove i stožere ‘Uputstvo o odstranjivanju bolesti’ iz Žurićevog romana koji se zasniva na faktima: Pod tačkom jedan piše: ‘Svi stanovnici mesta treba da budu istovremeno u kontumacu (karantinu) u svojim kućama, koje pre toga treba da budu tako dobro snabdevene da se potreba za njihovim napuštanjem svede na najmanju meru, a izlaz dozvoli samo najpouzdanijim ljudima’.

Ovako nešto bi verovatno pročitao i Nebojša Stefanović u slučaju najave policijskog časa u trajanju od 24 časa (dok ovo pišemo još nije proglašen). Ili pod tačkom tri: ‘Svakodnevno otkrivati novoobolele i odmah ih smeštati u bolnicu’. One sa sa slabijom kliničkom slikom na Beogradski sajam.

Irižani, u karantinu i van njega, kao i oni uposleni pod komandom doktora Franca fon Šrauda imaju jednu omiljenu pesmu čiji refren opsesivno ponavljaju: ‘Dobro mi je, i boljem se nadam, u čem idem, u tome i spavam’. Srpski arhiepiskop Stevan Stratimirović apsolutno je stao uz lekarsku struku. Pozicija Crkve u ovakvim situacijama valjda treba da se zasniva na najlogičnijoj činjenici – da je Sveti Sava bio prosvetitelj a ne zaglupitelj.

I nekad i sad u vremenima epidemija bilo je osmišljenog sluđivanje ljudi od strane opskurno jurodivih ideologa konspirativne epistemologije.

I običnih jajara. U ‘Pomoru i strahu’ nekome na pamet pade da u karantin ne treba staviti ljude, već reči, i da ne treba oprati Irig već jezik. I tu higijenu ne treba mešati sa cenzurom i kršenjem ustava.

I logoreja kvazilucidnosti i ciničnog humora umesto da krepi duh širi malodušnost. I to ne milsim ja, već ‘lekar za dušu’ koga sam konsultovao. ‘Ljudi su prestali da umiru jer je smrt zapala u prolećnu melanholiju’.

Tako je bilo i u Irigu onomad, a možda negde i sutra bude tako.

‘Poslednji muškarac’ Muharema Bazdulja se zove tako zato što je poslednja muška beba na planeti zemlji rođena 10. oktobra 2020. u Gentu u Belgiji.

Lideri G-7 okupili su se povodom prestanka rađanja muške dece tek 21. novembra 2020, i taj samit je bizarno koincidirao sa jubilejem – dvadeset i pet godina od parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je medijski otišao u drugi plan, nad čim lamentira uticajni britanski politički analitičar Timoti Garton Eš.

Neobična je ta Bazduljeva 2020. godina: Tramp logično traži drugi mandat. Protivkandidat mu je Mišel Obama. Tramp joj piše tvit sa najviše interakcija u istoriji – da mu se prepusti ako želi sina u vremenu kad se sinovi ne rađaju. U svetu bez muških beba survava se načelna principijelnost dok hipokrizija postaje ogoljena.

Postfeminizam se redefiniše, zebnju unose izazovi nadolazećeg matrijarhata, globalni bestseler postaje ‘Manifest pravog muškarca’ koji počinje podsećanjem na Miloša Crnjanskog i njegovu kratku poemu na kraju čije svake strofe se refrenski ponavlja stih ‘tužno je biti muško’.

Aktuelizuje se u ‘Poslednjem muškarcu’ jedan stari feljton Igora Mandića u kome je on otkrio pisca Robera Merla koji je 1974. objavio roman ‘Muškarci pod zaštitom’ gde opisuje svet koji je poharala epidemija nekog ubitačnog encefalitisa, od koga obolevaju samo spermatogeni muškarci.

Na tromeđi Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske, stvara se Prva muška komuna, njen globalni uticaj koji brzo stiče naziva se čak ‘Drugom oktobarskom revolucijom’.

Niko nije očekivao da će 2020. biti presudna po bilo čemu.

A, njena posledica bio je i album Reversal koji je Nik Kejv objavio 6. januara simboličke i najiščekivanije 2027. godine, jer papa je baš tu godinu najavio kao kraj krize sa muškim bebama.

Kejv se, kažu kritičari iz budućnosti, poigravao sa legendom koju je stvorio Dejvid Bouvi kad je januara 2016. anticipirao i estetizovao svoju smrt albumom Black Star. Reversal je te 2027. bio ubedljivo najprodavaniji i najslušaniji album u celom svetu. Ne bi bilo loše da ga Kejv i snimi.

U crkvama Zapadne Evrope, posle rađanja poslednjeg muškaraca, više je vernika nego turista.

‘Herkul’ je distopijski crnohumorni roman Miljenka Jergovića u kome je glavni virus nacionalističko-fašistički narativ sa svojim alotropskim i endemskim modifikacijama. Jergović i ovde suštinski redefiniše pojam ‘zavičajnog’ pisca predstavljajući ga kao rizničara artefakta iz kojih se slaže antropološki kod simboličko-sudbinskih koincidencija koje je glupo banalizovati običnim slučajnostima.

Šturi biografski i birokratizovani podaci, dnevne rutine, zidovi i ono u njima i oko njih, od escajga i vinila do tapeta i epitafa, postaju relikvije.

Godina je dve hiljade dvadeset i neka, hrvatski turizam se urušio zbog haotične apartmanske gradnje i epidemije trbušnog tifusa za koju su optuženi islamski teroristi i koja je izbila u malom mestu Brižnik na jadranskoj obali u kome kuću ima general, heroj branitelja Anto Gavran Ćumur, koji upravo daje intervju dok se sprema da gleda prenos fudbalske utakmice Srbije i Hrvatske iz Beograda. Posle Mundijala u Rusiji, Hrvatska je nastavila da bude fudbalski terminator.

A, ne samo za navijanje, već za šire potrebe ‘Herkula’ piscu je trebala i dalje ‘Predsjednica’. Nikako neki Milanović. Plenković je tu. Sablasno učtiv, uvek zagledan u pretnju demokraciji koja dolazi od strane ‘desnice’.

Intuitivno Jergović najavljuje medijsku histeriju i kolektivnu paranoju koja će raditi u korist populista, nacionalista i teoretičara zavere – od Rio de Žaneira do Džakarte i od Brižnika do Vašingtona.

Uostalom, piše Jergović, sve epidemije u europskoj povijesti, od srednovjekovnih epidemija kuge, bile su praćene, a možda i donesene, političkim i marketinškim kampanjama. ‘Na kugi se utemeljila Rimska crkva, pa zašto se onda tifusom ne bi osnažila Evropa? Ili barem malena Hrvatska’.

Dalmatinski Brižnik je avetinjski zaličio na radioaktivni ukrajinski Pripjat, počela su sumnjičenja za obnovu Jugoslavije i komunističke diktature u Istočnoj Evropi kao krajnjem cilju.

Junaci i antijunaci ‘Herkula’ teško da će iz svoje bliske nam budućnosti razumeti reči Slavoja Žižeka iz ove 2020. da je svet zbog pandemije korona virusom pred jasnom dilemom: Darvinizam ili komunizam. Ovoga puta zaista sa ljudskim likom i pravovremenim i slobodnim informisanjem.

Kod Jergovića se groteska meša sa biblijskim prizorima i bestijalnim metaforama, homogenost ‘pjenaste nacije’ sa savršenom idilom puste zemlje, virtuelni prostor sa antisupstancijalnim varvarizmom, operete sa tužbalicama, nuspojave sa prauzrocima. Umazane ruke brzo se peru, iako Jergović nigde ne pominje najbolji Azrin album ‘Kad fazani lete’.

Pisac se autoironijski osvrće i na sebe kao Bosanca, Sarajliju, nacionalnog izopćenika balzakovski opsežnog opusa, koji po Zagrebu glumi vlastitu sjenu i pretvara se da ga nema.

Kao što se i u ‘Poslednjem muškarcu’ pominje neki Muharem Bazdulj koji je pisao za izvesne sarajevske valjda novine iz kulture koje je glavna junakinja – doktorka Adamović čitala, ali je više volela Nedimove tekstove (fiktivni Nedim Repak pisao je za iste novine), jer se Bazdulj najviše oslanjao na erudiciju dok je Nedim imao neku lirsku veštinu.

Ako ove knjige ne pročitate u doba korone, možda će biti opore sutra za plažu. Ako vam sutra bude do plaže, i ako se bude smelo na plažu.