Svi smo mi Sara Konor 1

Iako je te 1984. Stiv DŽobs predstavio Apple Macintosh – prvi komercijalno uspešan računar sa mišom i grafičkim interfejsom, to je još bila analogna era, jer mašina za ubijanje iz budućnosti traži broj Sare Konor u telefonskom imeniku.

Iako su uprkos Orvelovoj distopiji rane osamdesete uglavnom bile lepe godine, filmske vizije su i u njima bile dovoljno mračne: Karpenterovo Bekstvo iz NJujorka, Milerov Pobesneli Maks (oba iz 1981), Trirovi Elementi zločina (1984), Besonova Poslednja bitka (1984). Sa svojim stilom ‘tech noir’ DŽejms Kameron je Terminatorom pomerio žanrovske granice.

U glavnoj ulozi proslavio se Arnold Švarceneger. Drugi deo filma iz 1991. (Judgment Day) bio je još bolji zbog ‘tečnog metala’ i You Could Be Mine od Guns N’ Roses.

Obratimo pažnju na taj famozni ‘tečni metal’: Ako je Brajan Hojt Ji ostavljao utisak na balkanskoj turneji kao da je izašao iz Kill Bill: Vol 1 Kventina Tarantina, ako je sledeći američki izaslanik za ovo podneblje Ves Mičel, ostavljao utisak kao da je upravo izašao iz atmosfere Skorsezeovog The Departed, ako vam se učinilo da su Filip Riker i Metju Palmer stigli iz nekog ostvarenja braće Koen, onda je još sigurnije da specijalni Trampov izaslanik za odnose Beograda i Prištine Ričard Grenel, u političko-vizuelnom smislu ostavlja utisak ‘tečnog metala’, odnosno da podseća na Roberta Patrika koji je u dvojci Terminatora igrao model T-1000 napravljen upravo od tečnog metala

U bioskope širom sveta stigao je novi – šesti Terminator – Mračna sudbina (Dark Fate), koji je hronološki ustvari nastavak drugog. Naravno, i ovaj Terminator je pun nelogičnosti na relaciji prostor-vreme, ali je pomalo iznenađujuće šarmantan i inspirativan iako se nije udaljio od kanona franšize.

Švarceneger je i dalje model T-800, koji dobija savest, ali i staračke bore i sedu bradu. Glavni negativac je prvi latino terminator, model REV-9 (Gabriel Luna), za koga sam Švarceneger kaže da ga podseća na arhineprijatelja – Roberta Patrika (T-1000). Da li je logički niz: Crni predsednik Amerike – crni papa – crni terminator? Ženu terminatora već smo imali. O njoj malo kasnije.

Ovoga puta nema novog mesije – DŽona Konora. Sem jedne sudbinske scene na početku. Više nije najbitnija nečija materica, već žena kao emancipovani subjekt revolucije (Natalija Rejes u ulozi Dani Ramos). Bar (kontra)revolucije protiv mašina. Katalizator emancipacije je seksi kiborg Grejs (Mekenzi Dejvis), nalik nekoj Marvelovoj iskušenici.

O filmu u kome su se ponovo udružili Švarceneger, Linda Hamilton i DŽejms Kameron, piše se širom sveta – od NJujork tajmsa i Rolingstona, do Eskvajera i Mens helta. Uglavnom se svi slažu sa ocenom Rolingstona da je Linda Hamilton kao Sara Konor ponovo spasila svest, ali i franšizu.

Oseća se prisustvo Kamerona kao producenta i konsultanta na priči. Vizuelnoj i vickastoj prijemčivosti filma doprineo je sigurno i stripovski režiser Tim Miler, koji je na ovu franšizu stigao sa brzopoteznog filmskog hita – Dedpula.

‘Mračna sudbina’ je i dovoljno angažovan film, i što se tiče tehnološko-antropoloških izazova pred kojima se nalazi civilizacija (sve se svodi na sajber ‘dan mrmota’), a radnja smeštena u Meksiko Siti i na meksičko-američku granicu reflektuje se na kontroverze Trampove politike.

Kao što je DŽoker odnedavno potisnuo Betmena, tako je sa ovim filmom i Sara Konor podsetila da je možda ipak ona glavni lik ove franšize. Sa tri heroine „Mračna sudbina“ je i jedno zavodljivo ‘žensko pismo’.

Na filmu je sve već viđeno, pa nema šta ni da nas iznenadi. Na ovu temu stvari su se dale naslutiti još sa Jul Brinerom u ‘Zapadnom svetu’. Danas ne morate biti žena da bi se osećali kao Sara Konor. Evo jednog ličnog primera: Jutro nakon kontrolisanog Trampovog napada na Siriju aprila prošle godine, kad su srpski tabloidi najavili ‘treći svetski rat’, sedeo sam na klupi u parku Tašmajdan: Sunce je fino grejalo, gledam dečicu kako se igraju. Posebno obraćam pažnju na ljuljaške, klackalice i tobogane. Čujem dečju graju i u trenutku se sledim jer sam nekako sam sebi zaličio na Saru Konor koja gleda skoro identičan prizor koji će odmah biti ugljenisan.

U relativno tolerantnim recenzijama novog Terminatora, a takvih je za sada najviše, postiže se upravo onaj efekat koji bi poželela marketinška strategija promocije filma – poništiti treći, četvrti i peti deo, a šesti predstaviti kao treći i tako napraviti inženjering trilogije.

Setimo se trećeg nastavka „Pobuna mašina“ (Rise of the Machines), iz 2003. Tada sam imao utisak da se reditelj DŽonatan Mostov upravo probudio iz kome u koju je pao 1991. kad je video Terminatora 2 i da je upravo on odatle nastavio, kao da se u međuvremenu, što bi rekao na Ušću Milovan Vitezović, nije ‘dogodio narod’, odnosno Matriks sa svojom parabolom o dve egzistencije u mitskom sukobu. To tada nije bilo retro, kao ovo danas.

Ili setimo se petog dela Genisys: Imao sam osećaj da je do apsurda dovedena osnovna teza franšize o cirkularnoj naraciji budućnosti koja pokušajem kontrole prošlosti pokušava da kontroliše sebe. Kao da su se autori filma vratili u 1984. i 1991. da promene prva dva filma da ne budu tako dobra da bi oni posle bili bolji.

Ipak, ne treba se stideti svega što se desilo od 1991. do 2019. u franšizi. Upozorenja na Skajnet bila su dovoljno jasna.

U čemu je suštinski problem Terminatora?

Uprkos izazovnim futurističkim koridorima, uprkos sve očiglednijim aluzijama da je Skajnet upravo Internet (u Mračnoj sudbini otuđena globalna mreža se zove Legija), uprkos zaboravljenim apelima Asanža da moramo zaustaviti Google pre pobede Hilari Klinton (da li je Tramp onda spasio svet kao što kaže jedna epizoda Marti Misterije), Terminator je ipak pop fenomen osamdesetih godina.

Kad je Roki Silvestera Stalonea prebio sovjetskog ‘terminatora’ Ivana Draga, i to na gostujućem terenu ‘prve zemlje socijalizma’ sve sa aluzijom na Mihaila Gorbačova i kompletni politbiro SSSR u svečanoj loži, bilo je jasno da je ‘hladni rat’ gotov. Posle pobede nad Sovjetima, Stalone je imao samo dve realne mogućnosti: Da u ring dovede Švarcenegera ili Tajsona. Pošto se to nije dogodilo, Roki je postao besmislen.

Svaki Terminator se nalazi pred sličnim dilemama: Koga ubaciti u ring? I ništa još bolje od ‘tečnog metala’ nije smišljeno. Učinilo se na momenat da je u trećem delu na tom urgentnom mestu rešena kvadratura kruga sa ženskim terminatorom u liku i telu norveškog top modela Kristane Loken (model T-X).

Uprkos hladnom seksepilu, i to je brzo zaboravljeno. Ali, nije bilo loše.

U trećem delu DŽon Konor, koji je u ‘dvojci’ pomogao da se čovečanstvo spasi od masovnog istrebljenja, živi u strahu i od usisivača, kao neka vrsta klošara koji na svojim plećima nosi sve breme ovog sveta. Ne postoji nikakav trag o njegovom postojanju. Skajnet ne može da mu uđe u trag sve dok se iz senke budućnosti ne pojavi model T – X, Skajnetov najekskluzivniji proizvod. DŽon Konor je u ‘šestici’ odbačen, maltene kao balast za radikalnu feminizaciju franšize.

Aktuelni Terminator (Švarceneger kao T-800) je gotovo religiozan, u višeslojnoj ironiji na I’ll be back tragu. Globalni strahovi i tehnolški napredak uvezani sa voljom za moći, danas su toliki da distopija iz Terminatora više ne deluje kao SF. Melanholija se odnosi na vreme kad smo verovali da će Švarc biti predsednik Amerike i da će ceo svet biti sigurniji. I ovo je film nostalgije. Ali, velike.

Sad bar nema utiska pranja nogu u čarapama, koji su neki imali gledajući treći, četvrti, ili peti nastavak.