Ovi sa srpskog grba su beli. Vaši su crni. Pitanje je već rutinsko – ko će koga i gde očerupati?

Srbiju je prvi put kao suverenu državu na Mundijal odveo pre osam godina u Južnu Afriku Radomir Antić, koji je u karijeri vodio i madridski Real i Barselonu, dok je sa Atletikom iz Madrida bio osvojio i duplu krunu Španije. U vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. čak se u onom očaju raširila glasina da će NATO biti ‘nežniji’ jer će zbog Antićevog glasa, vlasnik Atletika Hesus Hil (danas pokojni) urgirati kod Havijera Solane, u to vreme generalnog sekretara NATO.

Pišeš mi, dragi Mustafa, da su logično pored Albanije i Kipar i Italija, maltene imali albanske predstavnike na Eurosongu. Eto, na Mundijalu u Južnoj Africi ne da su dva Srbina vodila dve reprezentacije – Antić Srbiju, a Milovan Rajevac Ganu, već su i Antić i Rajevac, iz istog grada – Užica u zapadnoj Srbiji. Koji je, eto da se pohvalim, i moj rodni grad. Tek su 1999. u Užicu mislili da će Antić moći da obuzda NATO makar da se ovaj kraj ne bombarduje.

Gana je bila tada afrički hit, dok je Srbija, iako je ispala u grupnoj fazi, uspela da napravi podvig i pobedi Nemačku.

Već si primetio da se, zbog koncentracije fudbalera albanskog porekla, susret u Rusiji Srbije i Švajcarske (više je Albanaca nego na Eurosongu), od kada su izvučene grupe doživljava kao fudbalska ‘bitka na Košarama’. U oblasti karaule Košare 1999. srpska vojska je uspela da pruži jak otpor OVK i vojsci Albanije podržanih NATO paktom. U Srbiji se Košare tretiraju kao herojska epopeja. Ni predsednik Vučić nije odoleo, pa je naglasio na prijemu srpske reprezentacije kako se ‘podrazumeva da reprezentaciju Švajcarske ubedljivo pobedimo’.

Srpski predsednik zna ponekad da pruži oduška svojoj navijačkoj prošlosti. On je, na primer, kao mladi navijač Crvene zvezde bio na južnoj tribini stadiona Maksimir u Zagrebu kad je maja 1990. tamošnjem Dinamu gostovala Zvezda. Utakmice nije bilo, a nacionalistički incidenti i huliganizam su doveli do fraze kako je ‘rat počeo na Maksimiru’ kad se govori o raspadu Jugoslavije.

Regionalna Al Džazira ovih dana upravo emituje dokumentarac na temu ‘rat je počeo na Maksimiru’. Tim povodom pričam sa zemljakom koji je tad bio na Maksimiru. Seća se dok je sa ostalim ‘delijama’ (žargonsko ime za navijače Zvezde) čekao da ih murija (žargonsko ime za policiju) sprovede do železničke stanice, kako je semafor još radio i da je kao na traci u pravilnim razmacima na njemu išla reklama ‘cedevite’ – popularnog  osvežavajućeg, negaziranog pića na bazi pomorandže, koje se pravilo u Hrvatskoj. Ima ga i danas. I tad, priča mi ovaj moj, onako žedan pomisliš da bi i Zvezdu i srpstvo zamenio za čašu hladne ‘cedevite’. Dodaje da je svestan da veću jeretičku misao nije osetio čak do sada u životu. I uvek se nad njom zamisli. Da li, dragi Mustafa, ovakve ‘banalne’ stvari najbolje demistifikuju nacionalističke konstrukte?

Ne sećam se da su za neki mundijal reklame u Srbiji za pivo bile ovako ratničke. Ovde je popularno domaće pivo ‘lav’. Pa smo malo i balkanski Kamerunci. I ‘orlovi’ i ‘lavovi’. Fudbalski savez Srbije predstavio je motivacioni spot. Scene pomalo liče na one iz filma ‘Gospodar prstenova’. Muziku je uradio kompozitor iz Slovenije sa umetničkim imenom Manjifiko. Uradio je posebnu verziju alternativne srpske himne ‘Pukni zoro’. Kažem alternativne, jer je ‘Pukni zoro’, na neki čudan način postala nezvanična himna Republike Srpske koju tamo pevaju masovno i snage bezbednosti postrojene na dan ovog dejtonskog entiteta BiH čiji predsednik Milorad Dodik ima ambicije da RS ujedini sa Srbijom. Inače, za zvaničnu srpsku himnu ‘Bože pravde’ muziku je napisao isto jedan Slovenac – Davorin Jenko. Uvrežilo se mišljenje i da je kompozitor hrvatske himne ‘Lijepa naša domovino’ Josif Runjanin, navodno Srbin kršten u pravoslavnoj crkvi u Vinkovcima, u Hrvatskoj. Naravno svi istorijski fakti ili glasine tog tipa – ko je koga čime zadužio – stavljaju se u rigidne nacionalističke okvire i ukalupljuju u tabuizirane narative. Čest je ovde običaj da se ljudima širokih vidika prišivaju uskogrude nacionalističke opsene, jer smo tobože ‘sunarodnici’. Pri čemu se minimalizuje njihov kosmopolitizam ili prosvećeni pijemontizam.

Kad smo već kod fudbalskih trenera iz Užica, moram da pomenem još jednog – Milovana Đorića. Kao igrač i dalje se vodi kao ‘prvi srpski bek’, a interesantno je da je u jednom trenutku trenerske karijere (1986-87) vodio i tada moćnu – prvoligašku Prištinu. I to neposredno nakon što je na klupi Prištine sedeo legendarni Ćiro Blažević, koji je na Mundijalu u Francuskoj sa Hrvatskom osvojio treće mesto.

U toj Prištini se proslavio Fadilj Vokri. Bio je jedini Albanac koji je nastupao za reprezentaciju Jugoslavije (SFRJ) u fudbalu. Za Međunarodni praznik rada – Prvi maj 1985. godine Jugoslavija je pobedila u gostima Luksemburg sa 0 : 1, a taj jedini gol dao je Vokri – tada još uvek igrač FK Prištine (u beogradski Partizan prešao je 1986). To nije ništa značilo: Zbog loše serije u utakmicama s Bugarskom, Francuskom i DDR, Jugoslavija se pod komandom Miloša Milutinovića nije plasirala na Mundijal u Meksiku 1986. S pijetetom se Partizan oprostio od Vokrija. Nedavna smrt ovog velikog fudbalera i emotivne reakcije mnogih ljudi u Srbiji na trenutak su nas podsetile i na neke normalnije srpsko-albanske relacije. Fantazmagorične u poređenju sa pobijenim srpskim žeteocima ili potopljenim hladnjačama napunjenim albanskim leševima.

Naravno, u izveštajima uvek se navodilo da je Fadilj Vokri bio predsednik Fudbalskog saveza takozvanog ili samoproglašenog Kosova. I to više kao ritualna fraza, da bi ono drugo bilo iskrenije. Doduše, Vokrijeva smrt nas je podsetila i na druge nadrealnosti one bivše Jugoslavije s pozicije današnjih zakrvljenih narativa. I kako su Albanci govorili ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, tako su Srbi iz Mitrovice govorili ‘Trepča radi, Priština se gradi’. Ove godine, kad se navršava vek od stvaranja Jugoslavije, ostaje zaista bizarna činjenica da su u istoj zemlji bili gradovi kao Rijeka (Hrvatska) i Kosovska Mitrovica i da su jednom čak finale Kupa SFRJ u fudbalu (Kup maršala Tita) igrala ova dva kluba. Pobedila je Rijeka. Pošto je onda svaka federalna jedinica morala imati po jedan grad koji će nositi Titovo ime, u Autonomnoj Pokrajini Kosovo to je bila Titova Mitrovica. I pomenuto Užice bilo je Titovo. Inače, iz njega je i bivši kapiten Mančester junajteda Nemanja Vidić.

Pre neki dan u Beogradu dugoočekivani koncert održao je čuveni bend iz Hanovera – Scorpions. Čuli smo i njihov megahit Wind of Change (1990), posvećen padu Berlinskog zida.

Može se oprostiti Slobodanu Miloševiću i Dobrici Ćosiću, književniku koji je formulisao dominantnu srpsku nacionalnu paradigmu s kojom smo sačekali raspad zemlje, što nisu slušali Love at First Sting (1984) i moćne Scorpions singlove s tog albuma – Rock You Like A Hurricane i Still Loving You, ali nijednom srpskom komunisti ili demokratskom nacionalisti ne može se oprostiti ako nisu čuli zvižduke Wind of Change, razumeli reči pesme i prskalice sa MTV spota. A takvih je, Mustafa, bilo mnogo. Srbija je fatalno zakasnila 1990. I to kašnjenje skupo plaćamo još uvek. S kamatama. Možda je Wind of Change danas labudova pesma ‘kraja istorije’, ali to ne umanjuje njen značaj kao svedočanstva srpskog fatalnog raskoraka sa stvarnošću koji se danas podlo predstavlja kao ‘globalna avangarda’.

Ima nešto manje podlo, ali možda perfidnije: Oni nacionalistički korifeji koji i priznaju da nismo prepoznali pad Berlinskog zida, sad nam dušebrižnički skreću pažnju da ne prespavamo tekući slom starog i pravljenje novog svetskog poretka.

U Srbiji su danas evroskepticizam i antizapadnjaštvo i deo frustriranosti. Donekle su i razumljivi. Smatram da nije moralo biti tako da je u Srbiji na vlasti 1990. bio neko ko je umeo da kaže ono što je na vreme Leh Valensa rekao za Poljsku – da je pozicija zemlje na Zapadu podrazumevajuća.

Umesto katarze, region će izgleda još dugo biti opterećen onim što je bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford okarakterisao kao ‘cirkus na nivou lokalnog simbolizma’. Jedan ugledni profesor socijalne psihologije iz Beograda kaže mi da se ovde radi o ‘metafizičkom defektu’. Prihvatio bih tu za novine atraktivnu dijagnozu kad ona u sebi ne bi i nenamerno nosila izvesnu amnestiju za političke i kulturne elite čija je odgovornost presudna.