Sramota

Od ratova koji nisu vođeni i zločina koji nisu počinjeni, do „podviga“ u diplomatiji, ekonomiji i dnevnoj politici od kojih ne možemo da verujemo koliko nam je dobro. Sramota je inače individualno indukovana kategorija, lični osećaj, a nacionalna se „proglašava“ samo kad je nekom ko upravlja senzorom te vrste to od neke koristi.

Ovog puta sramota je nacionalna, iako o tome zvanično nema ni reči. Dušan Duda Ivković vodiće sa klupe Olimpijakos na svojoj oproštajnoj utakmici 20. septembra kad će se grčki klub sastati sa selekcijom sveta koju će činiti igrači koje Ivković pozove na taj događaj. Spektakl je bio ideja kluba iz Pireja koju je Ivković sa zadovoljstvom prihvatio, ništa tu, ama baš ništa nije ni sporno, ni čudno u ideji Grka i prihvatanju Ivkovića.

Nije ni sporno, ni čudno, već je sramno da u Srbiji, „zemlji košarke“, „evropskoj noćnoj mori“ niko nije izašao sa idejom da se oproštajni meč takve košarkaške legende organizuje u Beogradu, Dudinom rodnom gradu, koji je uz svoj Crveni krst i golubove, uz košarku naravno, obožavao ceo život. Da li nekog iz Košarkaškog saveza, ministarstva sporta, državnog vrha treba podsećati koliki je doprinos tog čoveka srpskoj košarci? Da je osvajač tri evropska zlata na za nas tri uzastopna EP (jedno preskočeno zbog sankcija) i da je pritom na 19 utakmica zabeležio 19 pobeda, da je evropskim srebrom u Poljskoj 2009. prekinuo dugogodišnji post i vratio se na klupu Srbije kad je imao milionske ponude iz velikih klubova? Da je uzeo svetsko zlato i olimpijsko srebro, da je svoj patriotizam pokazivao svugde i svakom, da je skoro kompletan projekat evropskog zlata iz 1995 (po mnogima najslađeg u istoriji) njegovo delo, i idejno, i organizaciono, ali i finansijski.

Duda Ivković zvanično je saopštio da završava karijeru 1. jula prošle godine. I pomenuo da će se oprostiti na utakmici koja će imati humanitarni karakter. Nemoguće da ideja da se istinski košarkaški velikan oprosti u Beogradu nije pala napamet ni Predragu Daniloviću, sada predsedniku KSS, ni Saši Đorđeviću, sada selektoru, koji su pod njegovom dirigentskom palicom pružili najbolje u karijeri. Nemoguće je da to nije palo napamet baš nikom u ovoj zemlji koja svoje velikane, u svim oblastima, poštuje samo posthumno i sa istorijske distance.

Ivković je definitivno „precrtan“ dnevnopolitički, pričao je šta misli, podržavao koga je hteo. To je ovde neoprostivi greh. A sramota jeste nacionalna, iako je lično osećaju samo oni protiv čije volje je izazvana.