INTERVJU Vasil Hristov: Naše politike su sada u rukavicama i uvijene u oblande, a Balkan bi vrlo lako opet mogao da pukne

Pozorišna verzija dela koje je obeležilo književnost 20. veka, čija je filmska adaptacija u režiji Folkera Šlendorfa 1979. osvojila kansku Zlatnu palmu, a 1980. i Oskar za najbolji strani film i ušla u istoriju kinematografije, prva je režija Vasila Hristova u Beogradu, jednog od vodećih makedonskih filmskih i pozorišnih reditelja.

Hristov je nekadašnji beogradski student Fakulteta dramskih umetnosti, na kojem je diplomirao 1990. godine, a posle godina provedenih u inostranstvu (postdiplmske studije nastavio je na Univerzitetu u Amsterdamu i u Mauric Binger institutu), njegova filmska i pozorišna ostvarenja doživela su značajan respekt publike i kritike u regionu i na međunarodnim festivalima.

Na pitanje Danasa zašto ranije nije režirao u gradu svoje mladosti, Hristov kaže da je „imao neke razloge“.

– Svakom reditelju je, naravno, čast kad režira u JDP, ali je za mene taj poziv bio od još većeg značaja. Najlepše godine života proveo sam u Beogradu i zavoleo ga više od bilokog drugog grada u svetu. Beograd je postao moj dom. Kad je 1992. sve otišlo u sunovrat, otišao sam iz Beograda i nikad se više nisam vratio. Hiljadu puta sam imao mogućnost, ali je svesno nisam iskoristio. Nisam želeo da se suočim s prošlošću. Ali sada, posle više od trideset godina, konačno je došlo vreme da izbacim malog Oskara iz sebe.

Mali Oskar Macerat, glavni junak „Limenog doboša“ je tridesetogodišnji pacijent u duševnoj bolnici, kao trogodišnji dečak u vreme uspona nacizma i početka Drugog svetskog rata odlučio je da prestane da raste, protestujući protiv sveta odraslih… Šta je bila vaša glavna inspiracija, zašto ste odlučili da upravo „Limeni doboš“ bude vaša prva beogradska režija?

– Mislim da svaki reditelj ima vrstu opsesije da uradi neko delo, samo zavisi kada i gde, u kojoj pozorišnoj kući, u odnosu i na to kakav je repertoar te kuće. U meni je Jugoslovensko dramsko ostalo kao jedno od najboljih i najznačajnijih pozorišta u bivšoj Jugoslaviji, i verujem da je „Limeni doboš“ pravo delo za njegovu scenu.

Ljubav prema ovom romanu imam već odavno, a direktna inspiracija da se baš sada nađe na sceni je sledeća: napustio sam Beograd kad su počeli ratovi, s velikom tugom zbog svega što se dešavalo, i hteo sam da se osvrnem na period od kako sam otišao odavde. Kako se i zbog čega sve to dogodilo, i kako su nam se devedesetih godina uopšte desili ti nesrećni ratovi, u zemlji u kojoj je bilo više međuetničkih nego jednonacionalnih brakova, i u kojoj smo decenijama živeli u „bratstvu i jedinstvu“, kako nam se činilo. Mislim da je važno da se osvrnemo na evoluciju tih ratova, kao što se i mali Oskar u bolnici, pedesetih godina, osvrće na period pred Drugi svetski rat.

Sa ovom vremenskom distancom, koliko nam „Limeni doboš“ govori i o jednom globalnom kontinuitetu fašističke ideje i fašizma?

– Malicioznost ljudi i zlo stalno evoluiraju, imaju razne faze, ili, jednostavnije rečeno, ono što smo mi naivno verovali da se nikada neće dogodiiti kod nas, u našoj Jugoslaviji, dogodilo se i to u najgorem obliku. Nažalost, stalno se išlo iz jedne u drugu krizu, sećam se da sam kao dete stalno slušao o ekonomskoj krizi, i onda se nikada nismo izvukli iz toga. Upravo nam reminiscencija pokazuje šta sve iz tih stalnih kriza, iz netrpeljivosti, sukoba i zla koje se gomila može da proizađe. Jer, mi u toj nekadašnjoj državi nismo artikulisali Drugi svetski rat.

Jedna od najglavnijih tema i romana „Limeni doboš“ i naše predstave je upravo o tome. Kako kaže Oskar,  „Vadio sam se na neznanje i na to što sam bio mali, što je svakome zgodno šeširče za krivicu“. Naravno da je mnogo lakše tražiti krivicu u nekom drugom, u državi, u sistemu, društvu,  drugim ljudima, a svaki čovek je kao pojedinac odgovoran za ono što se događa, i krivicu treba da tražimo najpre u sebi. O tome i mi govorimo u našoj predstavi – pronalaženju sopstvene odgovornosti za ono što živimo i što se dešava u našem društvu i okruženju.

Ni devedesete godine, nažalost, kod nas nisu artikulisane, i danas se gledamo preko neprijateljskih granica i rampi koje su podignute. Oskar u „Limenom dobošu“ je u znak protesta protiv nacističke Nemačke odlučio da zauvek ostane dete, a njegov doboš je do danas ostao simbol protesta protiv pasivnosti srednje klase, glas pobune koji se trudi da ga svi čuju…Gde su naši „doboši“ , zašto na ovom prostoru ni danas nemamo neku ujedinjeniju i masovniju pobunu protiv etnofašizma i mržnje?

– Oskar podiže glas odmah po rođenju, pri susretu sa svetom koji je deformisan, distorziran, demonski oboleo od samoga sebe. Podiže glas iz potrebe da jasno da do znanja da on tom društvu odraslih, koji sopstvene monstruoznosti ne može ili neće da vidi, odbija da pripada. Podiže glas rešen  da bude drugačiji od njih, a buka koju pravi svojim dobošom zaglušuje zloslutne zvuke nacizma oko njega. Oskar pred nas stavlja zadatak: ponovo pronaći svetlo. A da bismo u tome uspeli najpre moramo pomračine postati svesni, ali i svesno odlučiti da se od nje odviknemo.

„Rat se ispucao. Petljalo se oko mirovnog ugovora i davalo povoda za buduće ratove…“, kaže se u jednom od početnih poglavlja Grasovog romana. I, zaista. Kao da je kraj svakog rata obeležen neodigravanjem četvrtog čina, nedovršavanjem priče, neraščišćavanjem.  Kao da se svaki put svima samo zamažu oči šarenim lažama u vidu šarenih zastava i pečata na mirovnim sporazumima koji liče na tempirane bombe koje samo čekaju pravi trenutak da se aktiviraju ili da budu aktivirane, i onda sve iznova, ali za neke nove generacije koje nisu bile pitane ni za prethodne ratove.

– I kako to promeniti, šta se može preduzeti, takvu inicijativu, nažalost, nemamo, bar ne u širem smislu. Sve što se čuje u ovdašnjem javnom prostoru su pojedinačni glasovi nekih umetnika i javnih intelektualaca, a trebalo bi da se okupe svi ljudi sa ovog prostora, svih profesija, koji ne žele da žive u mržnji i da zajednički deluju kroz građanski aktivizam. Ali, mislim da je kapitalizam i borba da se egzistelcijalno preživi uništio skoro svaku empatiju, gotovo niko ne razmišlja o onom drugom, važni su samo sopstveni interesi, a gotovo devedeset odsto ljudi na ovom prostoru uglavnom živi u velikom siromaštvu.

Ne stižu optimistične vesti ni iz vaše zemlje, kakva je realna situacija u Severnoj Makedoniji?

– Jako je i teško i komplikovano, ako ne i teže nego kod vas. Makedonija je zaista multietnička država, i sve što se dešava uvek se na tu vodu okreće. Sve je u „rukavicama“, sve je uvijeno u „oblande“, što je u redu, i treba da bude stilizovano. Ali, bojim se da ipak lako može da pukne, i to najstrašnije. Kao i veći deo ovog prostora, jer se stalno stvara taj ambijent „bureta baruta“.

Evolucija i infantilizacija našeg zla

– Danas je ta priča o evoluciji zla i infantilizaciji zla još značajnija i za moju i za vašu zemlju. Drugi svetski rat je bio samo dvadesetak godina pre mog rođenja, a meni je to u školi na časovima istorije izgledalo kao dvadeset vekova, kao da pričamo o izmišljenom svetu. To je bilo tako daleko od mene, isto kao lekcije o starom Egiptu. Nažalost, u tom svom osećanju nisam mogao da naslutim da ću na kraju mojih studija u Beogradu dočekati rat, koji je još gori za mene zato što sam ga lično doživeo. U predstavi govorimo o nacizmu, međutim, prepoznajemo te iste linije razvoja zla i danas ovde kod nas na Balkanu, a i mnogo šire.