Foto: 31. SFF„Ja sam jednog ‘Tarika’ poznavao“, kaže u intervjuu za Danas mladi reditelj Adem Tutić. Njegov film „Tarik“ doneo mu je Srce Sarajeva za najbolji studentski film.
Priča prati tinejdžera iz Lazarevca koji, nakon incidenta u školi, napušta i školu i majku Mariju i odlazi u Novi Pazar, kod oca Safeta i njegove porodice. Adem je rođen i odrastao u Novom Pazaru, a danas je student režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Srdana Golubovića.
Film „Tarik“nije njegova lična priča, niti samo lokalna – univerzalna je i istinita.
I dok Adem kaže da je poznavao jednog „Tarika“, čini se da smo svi bar jednom u životu bili u njegovoj koži – ili poznavali nekog poput njega.
O traumama, društvenoj krizi, novim izumima vlasti poput festivala NAFFIT, ali i o nadi, pobedi dobra nad zlom i stereotipima o „pravom muškarcu“, razgovarali smo sa ovim nagrađivanim autorom, čiji filmovi najčešće nose snažnu angažovanu poruku.
Vaša fotografija sa dodele, na kojoj u jednoj ruci držite indeks, a u drugoj Srce Sarajeva, zrači optimizmom i verom u pobedu. Verujete li i dalje u nju i zašto?
– Neizmerno verujem u pravdu, iako znam da je ona apsolutno nedostižna. Poslednjih godinu dana u Srbiji vodimo borbu za osnovna ljudska i građanska prava i daleko smo od apsolutne pravde – zapravo tražimo minimalnu, koja je za ovaj režim očigledno nedostižna, jer je apsolutno nepravedan. Moj optimizam i vera napajaju se na izvoru mojih sugrađana koje okupljaju prave ljudske vrednosti, za koje verujem da su jače od svega. Po filmskoj dramaturgiji ova borba mora imati pozitivan kraj. Pokazali smo da smo dostojni takvog kraja.
https://www.danas.rs/tag/adem-tutic/
Koje utiske nosite iz Sarajeva? Da li ste tamo, sa kolegama, stigli da razgovarate o onome što se dešava u Srbiji i steknete uvid u to kako oni gledaju na zbivanja ovde?
– Region pokazuje veliku ljubav i poštovanje prema nama, posebno Sarajlije, jer znaju kako je to biti pod opsadom, posebno opsadom sličnog soja ljudi. Stekao sam utisak da su sve oči uprte u Srbiju, jer ishod ove borbe može odjeknuti daleko i značiti mnogo za sve. Što se tiče kolega iz inostranstva, tu vlada vakuum – kao da jako malo informacija dolazi do njih. Kao da batine, napadi na građane, izvlačenja iz stanova, autobusa i kuća, javno blaćenje, skandali, zvučna oružja i sve grozote uopšte ne dopiru do međunarodne zajednice i njenih građana.
Glavni junak vašeg filma Tarik mora da napusti majku Mariju i školu u Lazarevcu i počne da živi kod oca Safeta i njegove porodice u Novom Pazaru. Biti izmešten u tako osetljivim godinama samo po sebi je trauma. Da li se ona ovde stalno gura pod tepih?
– To su najteže godine u odrastanju, tada su tinejdžeri najokrutniji i vrlo teritorijalni, dele se u male grupice kojima se pristupa po različitim kriterijumima. „Drugačijem“, po bilo kojoj osnovi, nema mesta i takvi mladi često postaju mete zadirkivanja i nasilja. A Tarik je upravo takav – potlačen samo zato što je Tarik, iako je isti kao drugi. Ja sam jednog „Tarika“ poznavao i video sam kakve posledice i traume to ostavlja na dete. Takvom detetu pogled na svet zauvek je promenjen, i vrlo je moguće da se začarani krug nastavi. Potlačeni često postaje tlačitelj – to vidimo i u našim političkim krugovima.
Da li je film u nekom smislu odraz vašeg ličnog iskustva, s obzirom na to da ste rođeni i odrasli u Novom Pazaru, a sada studirate i živite u Beogradu?
– Imao sam sreću da odrastem u porodici koja ima čvrsta prijateljstva širom zemlje i regiona, pa mi je bilo lako da se uklopim u Beograd, koji je predivan grad. Ostvario sam čvrste konekcije i prijateljstva, Beograd me odškolovao i pružio mnogo lepih trenutaka. Prihvatio me kao svog, što i jesam, a i Beograd je moj, kao i Srbija, a i ja sam njen. Film je inspirisan prijateljem koji je, poput Tarika, odrastao u manjem gradu gde se incidenti češće dešavaju, a malograđanska učmalost ne prihvata različitost. Takvu učmalost je ovaj režim, ogrnut nacionalizmom, godinama održavao. Ponosan sam što se sada menja – ljudi se spajaju i oslobađaju demagogije koja ih je držala u ropstvu mržnje. A kako moj otac kaže: „Teško omraznom (onom koji mrzi).“
*Kazali ste da film istražuje i to šta znači biti „pravi muškarac“ ovde. Koji stereotipi vas intrigiraju?
– Slika „pravog muškarca“ nameće se mladima kroz očekivanja – to je muškarac koji privređuje, dok žena sedi kući. On ćuti, radi, zapoveda. Tako se ponaša i Tarikov otac u filmu. A kada ga snađe situacija koju je sam izazvao, ne zna da se nosi sa emocijama – ni sa sobom, a kamoli sa sinom kojem je potreban oslonac. Takav muškarac krije se iza „čvrstih pravila“, a zapravo je kukavica. On ne može biti oslonac dečaku, već dodatni teret brodu koji tone.
Novi Pazar je jedna od ključnih tačaka protesta u kojima su studenti postigli zajedništvo. Šta to govori?
– Odgovor je u pitanju: Srbija je nakon incidenta ispred DUNP-a, pokušaja raspirivanja međunacionalne mržnje, ustala i glasno odbranila Novi Pazar. To pokazuje da je naša snaga u zajedništvu. Građani su sastavni deo države – a kako predsednik kaže da je država jača od svega, ja kažem da su građani jači od svega. Nisu političari država, građani jesu.
*Kako komentarišete izjavu predsednika da „nema para za Novi Pazar“?
– Taj čovek se ponaša kao da mu je Srbiju, kako se kaže u Pazaru, „babo ostavio“. Kao da budžet zavisi od toga na koju nogu je ustao i kao da ga puni iz sopstvenog džepa. A zapravo je obrnuto. Ovaj njegov autogol može otvoriti oči još većem broju ljudi. Pokazuje da niko nije siguran pod čizmom ovog režima. Nadam se da će lokalni političari dobro promisliti kako će reagovati, jer ovo je trenutak u kojem se brani ljudsko dostojanstvo. A za studente i srednjoškolce se ne brinem – oni znaju kada i kako.
*Kako vam zvuči saopštenje „NAFFIT 2025: Zlatibor postaje centar filma i televizije“?
– Još jedna pararealna kriptorijaliti konstrukcija za one koji se banjaju u ovom zlom vremenu. Među učesnicima vidim uglavnom nepoznata lica, i shvatam da je to s razlogom. Naslovi odišu mediokritetstvom. Umetnost i film nose odgovornost borbe i odbrane slobode, i ne mogu se ućutkati. To pokazuje koliko smo Sarajevskih srca doneli u Srbiju – i ko ih nosi. Ti ljudi će odrediti gde će biti centar filma i televizije.
*Zašto vas najviše privlače teme ljudskih prava i identiteta?
– Dolazim iz specifične sredine koja je opstajala pod različitim uticajima. O nama se stalno spekuliše – ko smo, šta smo. Mene pitanje identiteta zanima jer na njega nema tačnog odgovora. Različitost u kojoj sam odrastao gledam kao bogatstvo. Amin Maluf u knjizi „Ubilački identiteti“ to odlično objašnjava – preporučio bih je svima, posebno onima koji celu svoju ličnost svode na naciju ili veru.
*Kada pomislite na svoje profesore, šta pomislete, šta su vam pored podrške pružili, šta ste najvažnije naučili od njih?
– Smirenost. Ona vodi istrajnosti, a bez nje ova borba ne može preživeti. Nedavno smo sa mentorom razgovarali i zaključili da je gnev kamen spoticanja. I u meni ga ima, kao i u svima nama, ali njegovo iskaljivanje približilo bi nas onome protiv čega se borimo. Zato su mirna glava i razborite odluke ključne.
Priča koju svi moraju čuti
Na čemu sada radite?
– Trenutno razvijam dugometražni dokumentarni film o mladom marokanskom migrantu Šahidu, koji boravi u Novom Pazaru i čeka suđenje protiv policajaca koji su ga brutalno pretukli, zbog čega je izgubio noge. To je priča koju svi moraju čuti. Sada smo u fazi priprema, finansiranje je neizvesno. Takođe razmišljam o diplomskom scenariju, najverovatnije drami o odnosu oca i sina, jer me taj motiv lično zaokuplja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
