Ako ignorišete mlade ljude, onda oni odu iz zemlje

I jedan i drugi se služe prevarama i optužuju one druge da su prevaranti i lopovi. Čudno je kako ni jedni ni drugi ne osećaju odgovornost za to što su uradili, kaže Darko Bajić za Danas, objašnjavajući u najkraćem siže romana „Feliks“ Vladimira Kecmanovića prema kome je režirao istoimenu predstavu. Premijera je zakazana večeras u 20 sati u Zvezdara teatru. „Feliks“ je drugi Kecmanovićev roman, prema kome Bajić režira u pozorištu.

* Šta nalazite privlačnim u Kecmanovićevim romanima?

– Kecmanović je pisac uzbudljivih preokreta i briljantnih dijaloga, koji ne samo da stvara galeriju sjajnih likova već otkriva i onaj najtananiji, zabranjeni svet njihove podsvesti. On provocira istinom i u nama oslobađa misao bez autocenzure. NJegovi junaci su junaci do poslednjeg daha. Uz to moglo bi se reći da Kecmanović svoje junake slika u filmskim scenama. Tako se zapravo stvorio taj dobar triling – pisca i reditelja, filma i pozorišta.

* Prepoznatljivi ste prevashodno kao filmski reditelj. Da li vas je film kao medij privoleo pozorištu?

– Još od predstave „Mala“ želeo sam da uvedem filmsko iskustvo u pozorište i da na taj način istražujem. Nisam želeo da se prilagođavam formama već da pričam o savremenom životu, nešto što je blisko mom mišljenju, nešto što je refleksija današnjice.

U pozorištu nas privlači drama. Tu su glumac i drama u prvom planu, dok u filmu vi često možete i drugim sredstvima da ispričate priču. Pozorište od vas traži jake emocije i komunikaciju sa gledalištem, da omogućite publici da ona ne samo uživa u glumcima koje voli da vidi uživo, nego da duboko u sebe upije ono što želite da im kažete. Znate, mi smo profesionalci, umemo da napravimo scenu koja će izazvati emociju, koja će vas provocirati, međutim izuzetno je važno da kada publiku dovedete u stanje u kome se ona potpuno otvori prema vama, da joj saopštite ono što želite. Ako to izbegavate, publika će ostati razočarana. Morate iskoristiti taj momenat kada imate potpuno otvorene ljude i tu fantastičnu moć da im saopštite ono što je bitno za vaš film ili predstavu, da im tada kažete istinu. Tada to ostaje trajno u gledaocu i on o tome razmišlja. Sve ostalo su žanrovi i pomoćna sredstva. Dakle, ne forma, nego sadržaj.

* Šta biste izdvojili iz sadržaja „Feliksa“. Koja replika ili scena bi mogla da sumira ovu predstavu i zašto?

– Kada sam počeo da radim ovaj komad, shvatio sam da je to priča o prevarantima. Svi varaju. Živimo u vremenu u kome pitanje istine ili laži skoro da nema granicu. Prevare su globalne i na kraju krajeva to junak ove predstave i saopštava kad kaže: „Ceo svet vara, a ja ne volim da budem prevaren.“ To nas sve muči – strah da ne budemo prevareni, a svi nas varaju.

Ponekad se sa podsmehom i ironijom prisećamo vremena socijalizma pa kažemo da su ljudi tada bili idealisti jer su verovali u humanije društvo. Danas o tome ljudi pričaju sa podsmehom, ili što je najstrašnije to ni ne razumeju.

* Šta mislite zašto?

– Nedostaje ideja da je moguće humanije živeti. Internet i globalizacija su nam doneli neverovatnu mogućnost u komunikaciji sa čitavim svetom, ali i opasnost u relativizaciji spram istine i laži. Uz to prebrza komunikacija dovodi do toga da se, paradoksalno, u traganju za modernošću, izgubite u uniformnosti. Tada svi postajemo slični. Ako smo svi slični, u čemu onda uživamo. Valjda je prirodno da budemo svoji.

* Kako su se vrednosti koje pominjete urušile ovde kod nas i kada?

– U tranziciji i sankcijama. Mafija i kriminalci su dospeli u prvi plan, pretvorili se negde čak u junake. Tako postanete zemlja sa odsustvom vrednosti koje se ni dan-danas nisu izgradile.

* Jednom ste rekli da je tranzicija za nas genijalan sistem.

– Ja sam siguran u to. Bilo da ste na vlasti ili u opoziciji možete stalno da pronalazite razlog zašto niste dovoljno uspešni i da se opravdavate time što ste u tranziciji. Zato što tek treba da pređete iz jednog sistema u drugi, a za to je potrebno vreme. A kada ste na vlasti, vremena imate od mandata do mandata.

* Kako vam izgleda aktuelna politička situacija, recimo u svetlu gimnazijalaca koji su se pobunili jer im je na protestima uhapšen drug?

– Siguran sam u jednu stvar – da mladi ljudi imaju pravo da se bore za svoju budućnost jer to jeste njihova budućnost. Oni treba jasno i glasno da izražavaju svoje mišljenje. Ko god da je na vlasti treba dobro da razmisli o tome šta mladi traže, da razgovaraju sa njima i vide za šta se oni zalažu, u čemu je problem i kako ga rešiti. To je prvi korak da mladi ostanu ovde. Ako ignorišete mlade ljude, onda oni odu iz zemlje i ta zemlja više nema budućnost.

* Šta mislite o upadu u zgradu RTS-a?

– Svi protesti nose u sebi dozu neregularnosti koja omogućava lov u mutnom. To je i upad u zgradu RTS-a. Pravo pitanje je da li ta vrsta neregularnosti šteti opoziciji, a koristi poziciji. Svi oni traže svoj interes, a to ne dovodi do pravih i konstruktivnih promena. Meni nije jasno zašto vlast jednostavno ne sasluša građane koji protestuju.

* Šta bi podstaklo konstruktivne promene?

– Kad nešto menjate u sistemu, bilo da je reč o politici ili kinematografiji, morate ozbiljno pristupiti tome, analizirati šta je bilo dobro, a šta loše u prethodnim vremenima. Ne možete da kažete da je sve loše što je bilo. Morate uzeti u obzir kontinuitet. Bez velikog iskustva koje imaju parlamentarne zemlje u Evropi vi stalno imate problem nesuglasica i drastičnih podela. I pozicija i opozicija stvaraju sistem. I jedni i drugi su odgovorni kako sistem funkcioniše. NJihova smena bi trebalo da doprinosi da sistem postaje sve bolji, kvalitetniji, demokratičniji…

* Da li je ta opservacija primenljiva na Srbiju?

– Nije, zato što kod nas ko god dođe na vlast krene da se ponaša kao diktator.

* U jednom trenutku ste studirali novinarstvo. Smatrate li opasnim to što su nakon upada u RTS čelni ljudi vlasti opozicione lidere označili kao fašiste i tajkune? Te reči odjekuju ovih dana u medijima.

– Hajka na opoziciju ne koristi stabilnosti jednog sistema i ne koristi ni vlasti. Ona na trenutak čini tu vlast moćnijom, ali dugoročno ne, a pogotovo je daleko od suštine parlamentarnog života. Mediji moraju posvećivati pažnju i poziciji i opoziciji. Mora se čuti i jedna i druga strana jer je to važno za budućnost Srbije.

Operska komedija – triler

Vladimir Kecmanović kaže da mu je kao inspiracija za pisanje romana „Feliks“ poslužio stvarni lik. Naime, pisac je čuo za penzionera prevaranta koji je navodno menjao stan u Beogradu za odgovarajući u unutrašnjosti. Kada bi skupio dovoljan broj zainteresovanih, odlazio bi kod njih na ručak i piće, a domaćini bi snosili i putne troškove penzionera. Taj čovek predstavljen je u liku Feliksa, kome jednog dana u stan, sa pištoljem u rukama, dolazi sin, za koga nije znao da postoji. Tako počinje ova priča, koja govori o sukobu generacija, razlikama u vaspitanju i vrednostima na kojima su odrasli jedni i drugi. Po žanru, predstava „Feliks“ je „operska komedija – triler“. U njoj igraju Milutin Mima Karadžić, Filip Hajduković, Marko Gvero, Andrijana Oliverić, Milena Damnjanović i Nikola Cvetković. Adaptacija romana je poverena dramaturgu Kosti Peševskom a reprize predstave „Feliks“ su zakazane za 23, 29. i 30. mart.

Linija života – Mathauzen „106621“ otvara 12 Beldocs

Ovogodišnji Beldocs biće otvoren 8. maja svečanom premijerom filma Darka Bajića „Linija života“ Mathauzen „106621“. To je priča o slikaru Milošu Bajiću, ocu Darka Bajića koji je bio zatočen u zloglasnom logoru i tamo krišom pod pretnjom smrti crtao. Ovi crteži su bili dokaz zlodela koja su se dešavala u logoru a ta linija, koja je pod pretnjom smrti tamo započela, označila je i liniju života i liniju slikarstva Miloša Bajića. Otuda naziv filma.

Najveće zlo

– Stalno imate nadzor i borbu medija koja se odvija iza kulisa i na taj način se pravi cenzura slobodnog mišljenja, a sloboda mišljenja je u dijalogu. Ako vi sprečavate nekog da govori ono što misli, ne dajete mu šansu da to kaže svima, onda to kod naroda stvara autocenzuru, a ona je najveće zlo ne samo u politici, nego u životu – rekao je, između ostalog, reditelj Darko Bajić u razgovoru za Danas.