Angažovani filmovi koji reprezentuju slobodu

O tim filmovima, koji će biti prikazani na festivalu i koji obrađuju aktuelne probleme sa kojima se suočavamo, za Danas govori Rajko Petrović, direktor festivala Slobodna zona.

Sedamnaesti festival počinje danas i traje do 9. novembra.

Filmovi se prikazuju u 10 bioskopa u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Repertoar je sastavljen od 62 igrana i dokumentarna celovečernja, i više od 20 kratkometražnih filmova, uz dve domaće premijere.

Oni su raspoređeni u 12 filmskih selekcija.

Od 10. do 20. novembra veći deo ovogodišnjeg programa biće dostupan svima u Srbiji putem onlajn platforme KinoKauch.

Koje su goruće teme kojima se filmovi Slobodne zone bave? Kazali ste da današnjem svetu fale heroji…

– To je pitanje od milion dolara, zašto u današnjem svetu nema toliko heroja. Ja naravno nemam odgovor. Mogu da osetim i da zaključim da postoji potreba za njima, zato svake godine imamo tih takozvanih „portretnih“ filmova. Ove godine Slobodnu zonu i otvaraju i zatvaraju uslovno rečeno portretni filmovi, jedan igrani, drugi dokumentarni. To su film o Entoni Bordejnu i film o princezi Dajani. Ono što povezuje Slobodnu zonu sa njih dvoje jeste to da su oni ljudi koji su imali jako dobru komunikaciju sa sredinom u kojoj su živeli i u kojoj su se kretali. NJima je do toga bilo jako stalo, ulagali su svoje veštine, vreme i energiju. Voleli su da dele stvari sa ljudima. Entoni Bordejn najviše kroz, uslovno rečeno, hranu i sva njegova putovanja i druženja sa ljudima sa svih kontinenata. Time je znatno doprineo da se razbiju predrasude koje su neki ljudi imali prema određenim sredinama. Ledi Dajana, s druge strane, bila je osoba koja se dosta bavila humanitarnim radom. Festival gaji i jedno i drugo (razbijanje predrasuda i humanitarnost, prim U. M.). Pretenciozno je reći – Slobodnu zonu obeležava i vrsta političke nekorektnosti. Sad, politička korektnost-nekorektnost, to je klizav teren, svako tu ima pravo da pogleda iz neke svoje perspektive… Međutim, to je ta priča o herojima.

Ako smem da primetim, pošto ste pomenuli film o ljudima koji razvoze brzu hranu i koji potencijalno postaju nova radnička klasa, možda heroji treba da budu obični ljudi, da se između sebe povežu. Pod herojima očekujemo „superheroje“, koji ne postoje, ali postoje obični ljudi…

– Pored ovih „well known“ heroja o kojima smo pričali, za koje ceo svet zna, postoji film na koji možemo da skrenemo pažnju, i zove se „Zlato Johanesburga“. Glavna junakinja filma je jedna baka koja se suprotstavila velikoj svetskoj korporaciji koja je napravila ekološku katastrofu u Južnoafričkoj republici. Naši gledaoci i sugrađani mogu lako da poistovete to sa svim situacijama koje mi u Srbiji imamo, a vezane su za pitanje ekologije, za Jadar, gde aktivističke grupe pokušavaju da se bore protiv toga i postavljaju pitanje da li je veća šteta ili korist od takvih projekata za našu zemlju i našu životnu sredinu. Ta žena iz filma i njeni saborci, a i ovi naši, možda su ljudi koji više ne veruju u politički establišment. To je suština celog problema. Imam utisak da je to globalni fenomen. Političke partije leve ili desne orijentacije – kao da žive u nekom svom zatvorenom svetu koji je definisan kao politički establišment, a ljudi, obični građani, ono što mi zovemo narod, prosto oseća da ih oni više ne reprezentuju, da se ne bore za njihova prava. Naravno, sa tim fenomenom ulazimo i u krizu demokratije koja traje već nekoliko godina porastom desnice u celom svetu i do paradoksalne situacije koja bi se mogla definisati tako da radnička klasa danas u svetu uglavnom glasa za desne partije. Između ostalog, time se bavi i dokumentarni film „Povratak u Rems“ Jean-Gabriele Periota, nastao po čuvenoj knjizi Didijea Eribona. U filmu on na osnovu svoje biografije, onoga što je preživeo u razvoju svoje profesionalne karijere, na osnovu toga kakav odnos ima sa svojom bazičnom porodicom koja je radnička porodica preispituje gde su se izgubile te niti, rođačke i druge… Ovo ostvarenje jako dobro na manjem planu pokazuje gde leži problem te odvojenosti elita i establišmenta od građana i naroda. To možemo da vidimo i u fenomenima samoorganizovanih pokreta koji pokušavaju da se izbore za nešto. Nije Srbija izvan sveta, već se ovde možda na neki drugačiji način stvari događaju.

Sa kakvim će promišljanjima, sentimentima i spoznajama izaći gledalac iz bioskopa, posle gledanja filmova sa festivala Slobodna zona? Na koji će im način „prodrmati“ svest?

– Duboko verujem da su filmovi koji se prikazuju tokom festivala Slobodna zona, filmovi koji na najrazličitije načine promovišu osećanje slobode i bukvalno je reprezentuju. Da li je to pitanje pravne države, sigurnosti, ljudskih prava, slobode medija, slobode izražavanja, borbe na pravo za samoorganizovanje i pokušaja da se promene okolnosti u kojima se živi… Oni koji posećuju Slobodnu zonu mogu da pronađu takve filmove. Takođe smatram da generalno u celom svetu, a i kod nas, postoji jaka medijska cenzura. Čitav set pitanja koji se ne nalaze u mejnstrim medijima, a autori širom sveta prave filmove, srećom, na različite teme… Festivali su dobra mesta gde publika može ne samo da se informiše o određenim fenomenima i temama koje se događaju čitavom svetu, već i, u slučajevima kada dolaze gosti, da razgovaraju sa njima o svemu tome. Da iz prve ruke saznaju šta se tu zapravo dešava, kakav je to njihov pogled na konkretne teme i na junake kojima se ovi filmovi bave.

Digitalni feudalizam

Rajko Petrović je, na konferenciji prilikom najave festivala, upitan koliko su autori kroz filmove reagovali na pandemijsku situaciju koja nas je zadesila.

Tim povodom ispričao je anegdotu: „Uvek se setim one anegdote Deng Sjaopinga – kada su ga pitali ‘šta mislite o Francuskoj revoluciji’, a on je rekao da je još uvek prerano da se daju bilo kakvi utisci. Da se našalimo malo, možda autori čekaju da se promisli o svemu tome. Na Slobodnoj zoni se prikazuje film ‘Zabavi je došao kraj’, koji je indirektno povezan sa situacijom sa kovidom. Tema je gigi ekonomija koja je dodatno eksplodirala u kovid uslovima. Sve kompanije koje zapošljavaju momke i devojke, muškarce i žene, da razvoze po gradu u plavoj i žutoj, ranije i crvenoj boji (nećemo im pominjati imena) ostvaruju na globalnom nivou godišnje više od pet biliona dolara profita. Ovaj film otvara temu šta se zapravo događa svim tim ljudima koji rade u takvom sistemu, a koje viđamo po ulicama. Da li se potencijalno otvara pitanje neke nove radničke klase? Film se suštinski bavi onim što dobar deo sociologa i filozofa u svetu najavljuje kao budućnost, ne znam da li je svetla ili tamna, ali oni je predviđaju i strahuju od budućnosti digitalnog feudalizma.“

Da li su autori „mrtvi“?

Novinu ovogodišnje Slobodne zone – programsku celinu Sonar, koja se fokusira na dokumentarni format danas nastao pojavom društvenih mreža, Petrović pojašnjava rečima: „Autori su ključni u svim umetnostima. Ključne su individue koje prave proboj u pronalaženju rešenja iz ustaljenih obrazaca u kojima se trenutno radi i u kojima se umetnost kreće. Zanimljivo je da, kada pristupite fenomenu videa, dokumentarnih materijala na YouTube-u, društvenim mrežama, shvatite da tamo postoji autorstvo i da se ljudi vezuju za neka imena koja rade određene stvari. Ne bih se usudio da idem toliko daleko i da kažem da su neki od najboljih dokumentarnih filmova koje sam gledao u poslednjih pet godina radili tzv. „jutjuberi“, bez ikakve svesti ili sa jako malo svesti o tome da prave fenomenalne dokumentarce. Ceo taj jezički set pripada jednoj mladoj generaciji koja sada dolazi i nastupa.“