Bahato je posmatrati pozorište za decu i mlade kao teatar nižeg reda 1

I tako će i biti dok odlaskom u pozorište smatramo samo ono vreme koje protekne od ulaska u salu do izlaska iz nje pošto se predstava završi“, kaže u razgovoru za Danas dramaturškinja Milena Depolo. Iz potrebe da se promeni percepcija pozorišta kod mlade publike, Kreativni centar nedavno je objavio zbirku kratkih dramskih tekstova „Priče sa malog odmora“, koja je nastala kao deo projekta ASSITEJ Srbija namenjenog promociji i afirmaciji srpskog dramskog stvaralaštva za decu i mlade. Tekstovi koje su pisali mladi dramski pisci (Filip Jokanović, Pavle Lazić, Milica Kostić, Irina Subakov, Mina Ćirić i Staša Petrović), pod mentorstvom Milene Depolo, namenjeni su upravo toj mladoj publici, i na neki način nastali su u saradnji sa njima.

„Cilj ove knjige je da pokaže da pozorište može da bude i mesto dvosmerne komunikacije i mesto gde će neko želeti da sasluša decu i mlade, gde će ih uvažiti kao ravnopravne sagovornike. Samim tim, pozorište nije mesto gde nam neko servira gotove životne stavove, upakovane i sa mašnicom, već nas provocira da razmišljamo i formiramo sopstvene“, objašnjava Depolo.

* Kakva je uopšte ponuda u domaćim pozorištima za decu tog uzrasta? Kakve predstave se njima nude?

– Domaća pozorišta se, primorana da se rukovode zahtevima tržišta, najređe opredeljuju za naslove koji su namenjeni ovom uzrastu, dakle starijem osnovnoškolskom i srednjoškolskom. Naravno, izuzeci postoje, ali su još uvek upravo to – izuzeci.

* Zašto je važno to promeniti? Smatrate da pozorište za mladog gledaoca može da bude lekovito. Zašto?

– Pozorište je za decu jedinstveno iskustvo u kome imaju mogućnost da stvaraju sopstvena značenja, koje zahteva određeni angažman, a kvalitet ovog angažmana će se popravljati ukoliko decu i mlade naviknemo da redovno odlaze u pozorište. Pozorišna pismenost je važna jer otvara mogućnost za tumačenje i davanje smisla svetu koji nas okružuje. A te veštine su deci preko potrebne u svetu koji je danas takav kakav jeste.

* Ovaj projekat pre svega podstiče stvaranje školskog pozorišta. Zašto teatar još uvek nije ušao u škole i kakav on treba da bude da bi decu animirao i podstakao da u njemu učestvuju?

– Školsko pozorište omogućava mladima da osvoje teatar i scenu kao sopstveni prostor, na kome se osećaju sigurno, kao mesto koje im pruža podršku, kao mesto na kome postavljaju pitanja koja ih zanimaju i dolaze do mogućih odgovora. Kao mesto na kome su važni i koje je, naravno, vrlo zabavno. Samim tim, i njihova škola postaje takvo mesto, i oni tamo rado odlaze. Mislim da i škole i školski sistem prosto „vape“ da pozorište uđe u njih, a zašto je toliko teško doći do toga – verovatno zato što je školski sistem, kao i svaki, glomazan i teško promenljiv, pa makar i nabolje.

* Ovi tekstovi su deci bliski zbog njima bliskog jezika, teme, događaja… Kako su na njih reagovali učenici koji su bili deo projekta?

– Bili su oduševljeni jer su shvatili da su ih mladi pisci zaista saslušali, da su uvažili njihove stavove, i da su na neki način zaista koautori tih šest kratkih komada. Osetili su da su deo nečega važnog i uzbudljivog, što je vrlo podsticajno u njihovom uzrastu, kao i u svakom uostalom.

* Zašto vam je bilo važno da deo tog procesa proširivanja mlade publike budu baš mladi dramski pisci, koji nekako uvek imaju problem da dođu do prvog angažmana?

– U pitanju ste dali i odgovor. Mladi dramski pisci ne dolaze lako do prvih angažmana, i deo misije ASSITEJ-a je da im upravo to omogući. ASSITEJ je okrenut mladoj publici, ali i mladim stvaraocima, dakle, okrenut je budućnosti u svakom smislu. Zahvaljujući Kreativnom centru ovih šestoro mladih ljudi – Staša Petrović, Milica Kostić, Mina Ćirić, Irina Subakov, Pavle Lazarević i Filip Jokanović, dobili su reference u profesionalnim biografijama na koje zaista mogu da budu ponosni.

* Knjiga je nastala i iz potreba da se dramska literatura za decu učini vidljivijom. Zašto je važno čitati a ne samo izvoditi dramski tekst?

– Krajnji cilj svih, pa i ovih tekstova jeste scensko izvođenje. Ali, važno je da se razvija i kultura čitanja dramskih tekstova, jer su oni takođe i vredno literarno štivo koje bogati maštu, koje postavlja pitanja o međuljudskim odnosima, o životnim iskušenjima i načinima da se ona prevaziđu…

* U tom smislu, zašto vam je bilo važno da svaki komad ima dva kraja?

– Biranje jednog od dva ponuđena kraja je poziv na dalje promišljanje, diskusiju, analizu komada i pitanja koja on postavlja bilo samo unutar dramske grupe koja ga postavlja ili, još bolje, diskusiju sa publikom… Osim dva kraja, mi smo u knjizi „Priče sa malog odmora“ ponudili i set „pozorišnih“ igrica i aktivnosti koje svakako preporučujemo uz čitanje i rad na komadima, jer pomažu u njihovoj analizi, a samim tim i u analizi sveta koji nas okružuje.

* Kakva je generalno situacija sa pozorištima za decu u Srbiji? Zašto se ona najčešće posmatra kao pozorište nižeg ranga?

– Mislim da je veoma bahato posmatrati pozorište za decu i mlade kao pozorište nižeg reda, ali najtužnije što ga nekada tako posmatraju upravo predstavnici naše struke. Osim toga što je u svakom smislu i tu moguće napraviti relevantnu predstavu po najstrožim kriterijumima, ciljna grupa kojoj se obraćamo je još uvek otvorenog uma i podložna uticajima, pa treba biti posebno pažljiv i promišljen, i ne potcenjivati one kojima se obraćamo. Čitav naš sistem nipodaštava važnost pozorišta i celokupne kulture za decu i mlade, pretpostavljam zato što oni ne predstavljaju aktuelno biračko telo, pa bavljenje njima ostavljaju „za sutra“, samo što, posebno u ovom slučaju, sutra može da bude kasno.

* Pozorište „Boško Buha“ pokazuje da interesovanja i te kako ima, budući da su sve predstava najčešće rasprodate. Ima li razumevanja u gradskim i državnim institucijama da i ta publika treba da se neguje?

– Naše predstave su zaista uvek jako posećene, čak i u ovim otežanim uslovima kada nemamo svoju zgradu i gostujemo u UK „Vuk Stefanović Karadžić“, što je samo pokazatelj velikog poverenja u našu kuću stečenog kontinuiranim pažljivim radom, koje moramo i u budućnosti opravdati. S druge strane, to je i pokazatelj toga da deca i te kako imaju kulturne potrebe, i da uvek postoje oni koji se trude da te potrebe neguju i razvijaju. Što se tiče negovanja publike, ASSITEJ je organizacija koja može generalno institucijama mnogo da pomogne u tome svojim programima razvoja publike kao što je „Mali pozorišni eksperti“, ali on nažalost još uvek nije adekvatno prepoznat i iskorišćen, i ne dobija podršku koliku zaslužuje. Deca se, nažalost, najčešće „uzimaju u usta“ onda kada treba steći nekakve dodatne poene.

Rekonstrukcija Buhe će trajati mnogo duže nego što smo očekivali

* Šta se dešava sa rekonstrukcijom pozorišta „Boško Buha“?

– Zbog papirologije i izrade projekata, rekonstrukcija našeg pozorišta će trajati mnogo duže nego što smo se nadali i očekivali. Planirano je da radovi počnu za oko dve godine, ali mnogo više o ovome može da kaže naš osnivač. Tužno je što, kada se to jednoga dana desi, Milorad Mandić Manda, zbog čije je velike pokretačke energije i volje sve i započeto, neće biti tu da sa nama i publikom podeli tu radost.

Pokretanje nacionalnog festivala pozorišta za decu

* Zašto je festival TIBA ugašen? Ima li ikakvih naznaka da će se ponovo pokrenuti? I kakva je generalno važnost festivala pozorišta za decu?

– Pošto TIBA ne postoji već nekoliko godina – da podsetimo: TIBA ili Teatarska internacionalna beogradska avantura bila je internacionalni festival pozorišta za decu i mlade koji je svakog juna u Beogradu okupljao umetnike iz cele Evrope, a kada je za to bilo mogućnosti, i iz sveta. Ovakvi festivali su od velikog značaja i za publiku i za struku, jer osim uvida u inostranu produkciju, omogućavaju uspostavljanje raznih vidova saradnje, koprodukcija, ali i profesionalnog usavršavanja. Zaista, TIBA je pozitivno uticala na rad i repertoare domaćih pozorišta, ali s obzirom da ona od 2013. ne postoji i da nema naznaka ponovnog pokretanja, u ASSITEJ-u smo započeli razgovore o pokretanju novog festivala. To bi trebalo da bude nacionalni festival koji bi objedinjavao sve forme izvođačkih umetnosti za decu i mlade i koji bi radio na osnaživanju domaćeg pozorišnog stvaralaštva i njegovoj jačoj vidljivosti i pozicioniranju kod kuće i u svetu. Tako bismo, na neki način, iskoristili dobre tekovine TIBA festivala, ali i dobili priliku da publika, domaći i strani profesionalci steknu uvid u najrelevantnija ostvarenja domaćih umetnika.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.