Bekstva u mišije rupe 1

On primećuje da je tih godina svako hteo nekud da ode, evo i njegov prijatelj Vasko Popa hoće nekuda van Beograda, ne oseća se više u Srbiji kao kod kuće. LJude preplavljuje usamljenost, osećaju da su saterani u mišje rupe, u uski krug istomišljenika, a preko njih se prelivaju talasi plime narodnjaštva i populizma, mitovi i pogrešno shvaćena istorija, vulgarizovano pravoslavlje, sve snažnija ljubav za Rusiju, fabrikovanje falsifikata srpske nadmoćnosti nad svima. Ugrinov uočava bujanje lokalizama i narečja, što se tumači kao autentična manifestacija „naroda“, a politička i kulturna birokratija se priklonila tim „izazovima“. Da bi osmislio to kuljanje mutnih voda, Mihiz vraća u javnost svoje priče o kalfama i bricama, kao pretečama srpske građanske kulture, i o prgavoj naravi „našeg“ kukuruza kao temelju i korenu „naše“ prgave skrajnute samodovoljnosti.
Otvoren je prostor za stare omraze i neraščišćene račune. Poznato je koliko je Aleksandru Tišmi bilo odvratno „Miloševićevo srpstvo“, ništa manje i Tuđmanovo hrvatstvo, ali i Ivan Supek kada u svom romanu Otkriće u izgubljenom vremenu, 1989. godine piše: „Protimba Hrvata otimačini prastarih krajeva i protimba Srba jednoj fanatičko-katoličkoj kraljevini mogla je biti ugašena samo krajnjom strahovladom“. Zar tako o NDH, pita se Tišma, o državno organizovanom masovnom klanju i ubijanju maljevima Srba po selima i logorima za uništavanje, u Jadovnu i Jasenovcu? I u Dnevniku 27. decembra 1989. godine ogorčeno zapisuje: „To je to izvrdavanje kome Hrvati pisci ne mogu da odole i zbog kog se truje i hrvatska i srpska duša od rata neprekidno.“

LJudi su počeli da se menjaju u potrazi za novim identitetom, iz njih su progovarali homo duplexi. O toj dvojnosti u pripadnicima njegove generacije, posle njihovih uspešnih karijera od 40 godina, od početka komunizma do njegove propasti, izvanredno piše u Autobiografiji upravo Mihiz pre nego što se i njemu smrači. Svi koje je Ćosić, tvrdi Mihiz, birao za novinare Mladog borca i kasnije za Nin („a bio je pouzdani odabirač ljudi“), u svojoj dvostrukosti provešće vek i napraviti uspešne karijere. Pisaće o titoizmu i kardeljizmu i tumačiće ga, ali u duši nisu bili komunisti. Oni su, po Mihizu, bili „sposobni i dobronamerni građanski inteligenti“, ali ih je komunizam „presreo i prestrašio na ulasku u odrasle godine“. Nije dvoličnosti bilo samo u njegovoj generaciji, bilo je i monarhista sa dušom republikanaca, demokrata sa dušom ekstremista, vernika sa dušom nevernika, a duša je inače široka i još se ne zna šta sve u nju može da stane. LJudska unutrašnjost, evo vekovima već, iznenađuje ponajviše – ljude. Mira Stupica je objašnjavajući ko je, i kako je, uništio najvećeg beogradskog i jugoslovenskog reditelja Bojana Stupicu. zapisala: „Bojan nije bio žrtva komunizma… Bojan je bio žrtva nekih ljudi. Onih nekih što pokvare sve: i komunizam, i demokratiju, i monarhiju, pa i crkvu. I danas su ti neki među nama u svom najcrnjem obličju.“ Mihiz iskustvom stare lisice objašnjava nastupajući potmuli rascep u duši ispod komunističke pozlate. NJegovi prijatelji udbovci potvrđivali su mu iz prve ruke egzaktnost saznanja te seizmičke duševne aktivnosti, već mnogo ranije.
Mihizov antikomunizam bio je nesposobnost prihvatanja stvarnosti i neizbežnih promena u dvadesetom veku. NJegov antikomunizam (pomereni objekat agresije) jeste, zapravo, pobuna protiv Drugog svetskog rata koji mu je prekinuo mladost u društvenopolitičkom kontekstu na koji se on bio vrlo rano u dobrostojećoj svešteničkoj porodici u Irigu navikao i očekivao da traje u večnost. Otuda njegovo „vampirisanje“ i pokušaj da iz ropotarnice prošlosti ono što je mrtvo vrati i ponovo oživi. Boško Tokin u romanu Terazije monarhistički i predratni Beograd opisuje kao grad sa «neizdržljivom političkom atmosferom i pocepanim strankama», kao grad «haosa, minderluka, ćepenaka, ćevapčića, slava i ogovaranja». Ministri i ostali «veliki ljudi i patriote» su u Tokinovom romanu hohštapleri, korupcionaši, koji za sopstveni interes strancima prodaju državnu imovinu. I političari i građani koji su se predstavljali kao «stubovi društva» bili su u «večitim kombinacijama». Možda je Mihiz baš voleo da se vrati Beograd kakvim ga je Tokin opisao:»Beograd je igrao opasnu igru. Hazarderski. Kockarski. Stavio je na kocku osnovne crte nacije. Temelje. Budućnost». Beogradu je bilo potrebno «u zlatno vreme srpske demokratije», koje Mihiz uzdiže, 34 godine da sagradi kanalizaciju. A u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca je, Tokin svedoči, izgledao ovako:»LJudi koji su vodili zemlju bili su iz raznih krajeva, raznih mentaliteta, tradicija, škola, vaspitanja i nazora. Prvu reč su vodili solunci, bivši ratnici i emigranti. Većina nedovoljno školovana, uprkos fakulteta i diploma… Došljaci iz raznih krajeva sačuvali su svoje osobine. Nije bilo regulacije srca, duše. Nije bilo jednog pravca. Pravca zajednice».»

Dobrica Ćosić je, s druge strane, bio okrenut budućnosti, iskreni vernik i gorljivi borac za ostvarivanje visokih humanih vrednosti „socijalističke revolucije i civilizacije“. Zato je njegovo razočaranje bilo duboko kada je Tito sredinom šezdesetih promenio kurs. Sebe je doživljavao kao misionara i na taj angažman mogu se primeniti reči Aleksandra Tišme iz njegovog Dnevnika, koje je zapisao još jula 1948. godine: „Znao sam da balkanština dolazi u pokretu do punog izražaja, ali sam se divio Partiji kao sili koja sav primitivizam sredine usmerava pravičnom cilju. Nisam se dosećao da pre ili kasnije ta balkanština, koja daje pogonsku snagu, može i sama da prevlada. A desilo se upravo to, i još da je balkanštinu potrebno sve više podsticati da bi se mogao održati ovaj politički izolovan položaj Jugoslavije. A ja sa tim mentalitetom nemam ničeg zajedničkog.“
Nik Miler smatra da siminovci pokazuju da srpski nacionalizam ne proizlazi iz genetskog koda Srba, niti da su Srbi genocidni manijaci, kako su desetine političara, publicista i novinara istupali da bi opravdali svoja politička opredeljenja ili da bi pojednostavili izuzetno složenu situaciju: „Siminovci su bili voljni da komunizmu daju njegovu šansu, čak i Mihiz… Oni jesu krajem šezdesetih postali nacionalisti, ali su pre bili reaktivni, nego suštinski nacionalisti. Oni nisu svoj intelektualni, kulturni i politički angažman izvodili čitajući ponovo stihove iz Kosovskog ciklusa ili iz Gorskog vijenca. Oni su direktno odgovarali na ono što su videli da se događa Srbiji pod Titovim režimom.“

Bekstva u mišije rupe 2

Mihiz je za sve ono što su radili napisao da je to „sve bila kocka jedne generacije“. Na kocku su stavljali i glave drugih. Samo što oni koji su poginuli za njihove ideale ne mogu više da se vrate u život, a ovi „filozofi“ mogu mirno i samozadovoljno da mudruju i nastave da dalje mirno i slavno žive

Ćosić i siminovci, smatra Miler, nisu izabrali odgovor koji jesu Adam Mihnjik i Vaclav Havel, jer ih je etnička laž nagnala da potraže etničku istinu. Titov režim je obećao rešavanje nacionalnog pitanja, ali nije uspeo. Da nije bilo tog momenta, pretpostavlja Miler, možda bi i Ćosić bio Havel.
Olako, a atraktivno i neistinito, bilo je „publicistima“ (najistaknutiji Tim DŽuda, Branimir Anzulović, Erik Vajc) da o raspadu Jugoslavije govore kroz balkansku vampirologiju. Retko ko je uzimao u obzir da je notorna žudnja za pljačkom bila uzrok, a rat najprirodniji ambijent. Kasno su to shvatili i Mihiz i Ćosić i grdno su se razočarali. Komunistička država je oslabila, u siromašnom društvu osetio se miris pljačke, miris novca, Amerika je onome što je ostalo od Jugoslavije uvela sankcije, kriminalu su se otvorila vrata. Zašto se ni danas ne govori o toj pljački? U njoj su učestvovale i državne institucije. Zašto se ne istraže arhive SDK-a (Službe društvenog knjigovodstva) ili Narodne banke? Tamo su svi tragovi. Dojučerašnji vrli socijalistički rukovodioci i dostojanstveni „demokratski“ stranački prvaci postajali su mali mafiozi. Tuđman je javno zastupao tezu o pedeset vladajućih porodica u Hrvatskoj, Igor Bavčar, Janez Janša I tutti quanti… iz Srbije su iznesene milijarde evra, sve što je stvoreno u prethodnom „lošem“ socijalizmu kojom je rukovodila „crvena banda“. Lideri prilikom raspada Jugoslavije, i iz vlasti i iz opozicije, danas su bogati ljudi, a kada su počinjali nije imao za šta pas da ih ujede. A država, narod, privreda, društvo, kultura, sve ono što su oni obećavali da će unaprediti i demokratizovati, propalo je.

Mihiz verovatno nije bio svestan kakvu Pandorinu kutiju otvara kada se postavio na čelo ulične „demokratije“ i kada je oratorstvom zabavljao narod sa tribina. On je bez sumnje, smatra Ugrinov, sanjao drugačije ustrojstvo društva, bio je „veliki idealista sa one druge strane“. Model „novog“ društva koji je nudio ovaj „idealista“ i monarhista sa Trga Marksa i Engelsa bila je restauracija nečeg što je prošlo i propalo. Prosečna stopa rasta nacionalnog dohotka u versajskoj Jugoslaviji od 1923. do 1938, kako navodi dr Ivan Ahel, bila je 1,9 posto godišnje, a po stanovniku samo 0,15 posto. Slovenija se u dve međuratne decenije razvijala dva i po puta brže od Srbije i Vojvodine zajedno, a razvoj industrije u Hrvatskoj bio je 1,7 puta brži. Konstituente Kraljevine SHS nisu priznavale ratne troškove i štetu Srbije, jer su smatrale da su proizvod političke volje srpskih vlasti i srpskog naroda, da se suicidno žrtvuju u ratu za koji nisu bile zainteresovane.
Ono što fascinira u njihovom slučaju, u Mihizovom i u Ćosićevom, jeste njihovo ubeđenje da su baš oni pozvani da izvedu svoj narod iz jugoslovenske tamnice, ali i činjenica da su uživali poverenje ogromnog broja ljudi. Svi srpski intelektualci, inače hronično posvađani međusobno, priznali su Mihizu na odru da je bio najpametniji, najbolji od njih.Tako unisono, posle Tita, Srbi odaju poštu još samo Svetom Savi i knezu Lazaru. Kako objasniti njihov fenomen? Naumom Stvoritelja, što bi se dopalo Mihizu, ili malim narodom, što bi prihvatio Ćosić? A možda je i odgovor u sledećem Mihizovom zaključku: „Srpski javni delatnik jeste mahom čovek površnih kompetencija i pabirčenih znanja, lakom na ugled koji prelako stiče na niskom kriterijumu okoline, razmetljiv i polenj, a samopouzdan u istoj meri u kojoj je i nesolidan. Ali, kad se među mnogima nađe jedan da valja, on valja za stotine drugih.“

NJihovo bavljenje istorijom bilo je u duhu usmene tradicije. Istorija je fatum koji ih oslobađa greha. Pred njom je „pisac iz Drenove“ imao eshatološke vizije, a „filozof iz Iriga“ mirio se sa njenom neizvesnošću i setno mrsio na kraju: „Sve je to bila kocka jedne generacije.“ Na kocku su stavljali i glave drugih. Postoji zgodna priča: u nekoj seoskoj zabiti kmet ćupriju preko reke nategnuo na svoju stranu i gotovo celo selo moralo je da se lomata do nje. Nastalo je gunđanje i nezadovoljstvo, a kmet je slegnuo ramenima i dobacio im: „Neka istorija o tome kaže svoje.“
One koji se budu bavili Ćosićem čeka veliki posao nad ogromnim i višeznačnim delom. Teme koje su dominirale Ćosićevim opusom, smatra Nik Miler, bile su one koje je „Mihiz još davno prigrlio i one koje je Mića Popović prevodio u korisne vizije za Ćosića“. Svaku misao koja mu je proletela kroz glavu Ćosić je uhvatio, zapisao i od nje napravio esej ili tačku gledanja u romanu. On nije tumačio svet oko sebe iz koherentnog sistema neprotivrečnih principa koji bi vukao kroz celi život kao neku osmatračnicu, već je prema situacijama i prilikama, etapama, „epohama“, druženjima i susretima prihvatao ili odbacivao tačke gledišta. Često su kontradiktorne. Izvesna promiskuitetnost u stavovima čini gotovo nemogućim da se klasifikuje etiketom: on je to. Ne. Ćosić je čovek sa hiljadu lica, on sam je svoj roman. I komunista i nacionalista, i ateista, i hrišćanin, i kosmopolita, i antinacionalista, i humanista, i mrzitelj, i dobitnik, i gubitnik… On je iz prevedene filozofske literature šezdesetih i sedamdesetih godina prilagođavao egzistencijalističko-marksistički vokabular na sopstveni doživljaj sveta oko sebe, što je često izazivalo podsmeh protivnika. Pa otuda njegovi „strah, strepnja, drhtanje, apsurd“ (Kirkegard, Jaspers, Kami), te „nada“ (Ernst Bloh) jesu kategorije koje ga ipak izvode iz oficijelnog dogmatizma i balkanštine, ali i uvode u ne baš uverljivu pozu. U svojim Zapisima više je prikrivao i fabulirao sebe, nego što se otkrivao. Možda će jednog dana, posle dovoljnog protoka godina, naslednici objaviti njegove autentične beleške u kojima je zapisao sve ono što mu se u celosti stvarno događalo. I to bi iz prve ruke bio dnevnik stvarne istorije Srbije druge polovine dvadesetog veka.

Ni Mihiz, ni Ćosić nisu želeli kulturnu, političku i društvenu retardaciju koja je nastupila. Da li ih neznanje o posledicama, međutim, oslobađa odgovornosti od dela koja su činili? Mihiz je, vešti igrač, svojeručno ostavio mea culpa epitaf: „Svoj nemali doprinos sluđivanju prosečnog Srbina dali su srpski intelektualci, a među njima i Borislav Mihajlović Mihiz.“
Kada su Srbiju uvukli u tunel oslobađanja, i Mihiz je ušao u svoj tunel depresije. Ni Srbija, a ni on još nisu izašli iz tih laguma. Uvek je govorio za sebe da je „provincijalac“, poslednja želja mu je bila ispunjena – vratio se svojoj provincijskoj zemlji. Nestao je iz Beograda „svojevrsni beogradski Sokrat“. Rukopise i pisma u dve velike kese za smeće ostavio je „vabank“ ženama koje su ga pazile do kraja. U jednoj kesi je bilo ono što je trebalo sačuvati, a u drugoj ono što nije vredelo i što je trebalo baciti. Hazard sudbine je umešao prste, odane žene su zamenile kese i đubretari su odneli i pretvorili u ništa ono što je vredelo. Ostala je bezvredna zgužvana hartija. Ona za bacanje. Duplo-golo, rekao bi stari kockar – i za sebe i za nas.

Kraj

Bekstva u mišije rupe 3

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.