Bekstvo u slobodu 1foto Igor Irge

Sazrevala je u meni i tražila svoju formu decenijama – kazao je Slobodan Šijan povodom svoje knjige „Pisci u bioskopu – Književna istorija naših filmskih doživljaja“, koja donosi izbor tekstova u kojima naši i regionalni pisci, neretko iz veoma lične perspektive pišu o fenomenu filma.

Među koricama ovog antologijskog izdanja nalaze se tekstovi Ive Andrića, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Boška Tokina, Miloša Crnjanskog, Bogdana Tirnanića, Aleksandra Petrovića, Danila Kiša i drugih.

To nisu, kako je Šijan objasnio, ni filmske kritike, ni eseji nego prozna svedočenja o doživljaju filma kod nas.

– Ne radi se toliko o samom viđenju filma tih autora, koliko prisustvu i delovanju filma na formiranje njihovih ličnosti i svih nas – kazao je Šijan. On je ispričao da je ovo izdanje podstaknuto novelom „Mrtvi ugao“ Aleksandra Tišme, kojom je bio fasciniran kad ju je prvi put pročitao, otkrivši, kako je rekao, da o filmu može da se piše i na taj način.

– U toj noveli jedan depresivni mladi čovek u posleratnom dobu uđe u bioskop i gleda američki film i Tišma tu ulazi u minicuoznu analizu svih detalja njegovog doživljaja tog filma, uključujući ulazak u bioskop, šta ga privlači na plakatima, zatim, kako traži sedište, kako počinje film, šta se dešava, o čemu on razmišlja. To je meni bilo jako uzbudljivo i onda sam počeo dok čitam razne zbirke pripovedaka da tražim postoji li u njima nešto slično. Vremenom se prilično toga nakupilo i u jednom trenutku sam pomislio da bi bilo dobro napraviti antologiju takvih tekstova – objasnio je Šijan.

Prema njegovoj oceni, film je u našoj sredini imao prilično buran život i bio je prisutan čak i kada se nisu snimali filmovi.

– Film je bio prisutan kao jedan izuzetno važan doživljaj u životu naše kulture i našeg čoveka – naglasio je Šijan, dodajući da su njemu lično najznačajniji oni književni tekstovi koji na najdublji način govore o tome.

– Tu svakako mislim na roman „Senke na zidu“ Radoslava Petkovića, na „Panoramu“ Ive Andrića, Tišmu ali sve vreme sam se mučio da nađem prvi tekst o otkriću filma, ne šta se prikazivalo, nego postoji li neko literarno svedočenje – kazao je Šijan dodavši da je tako naleteo na priču „Kinematograf“ Čiča Ilije Stanojevića, našeg prvog filmskog režisera.

– Ta priča nije ostala na njegovom svedočenju nego je i duhovita i, na neki način, začetak naše fantastike – kazao je Šijan. Koliko je prva bioskopska predstava mogla da donese uzbuđenja u svakodnevicu Beograđana ali i da unese pometnju u njihovim privatnim životima, kao, recimo, u slučaju jednog Milutina, pokazuje upravo „Kinematograf“ gde Čiča Ilija Stanojević opisuje atmosferu pre filma i njegov početak ovako:

„Milutin je sedeo s kraja, ja do njega; do mene njegova svastika, a do nje njena sestra a Milutinova žena. Zvonce objavi početak, sala se zamrači, platno zatreperi svetlošću, a odmah zatim ukaza se veličanstvena fabrika, iz koje izlažahu u gomilama radenice i radenici, neki pojahaše velosipede i juriše kroz ulice. Ta slika beše tako živa i prirodna da je gospođica Svaja tapšala ručicama kao dete i čudila se onoj prirodnosti. – Bože, Milutine! Ovo kao živo!“

Šijan je predočio da njegova knjiga pokriva period do raspada Jugoslavije, sve zajedno sa svedočenjima dnevničkog i proznog tipa o tom raspadu. Slažući ovo izdanje, kao kockicu po kockicu, izdelio ga je na određene karakteristične periode: Pre filma, Otkrovenje filma, Avangarda, skrenuvši pažnju da je ona posebno značajan period jer je film među intelektualcima bio najpre prihvaćen od avangardnih umetnika.

– Oni su verovali u novo doba posle Prvog svetskog rata i zagovarali su novu umetnost. Posle toga dolazi do supermacije ton filma, čak, možemo reći, zabavnog filma, ali je zanimljivo da sam nailazio i na tekstove o tome šta se događalo sa filmovima u bioskopima i tokom Prvog svetskog rata i tokom Drugog svetskog rata – napomenuo je Šijan. On je primetio da je kod savremene generacije pisaca kojoj i sam pripada film najprisutniji, ali ne toliko kao senzacija nego kao svakodnevno neizbežno iskustvo.

Međutim, koliko se u brzom prelistavanju Šijanove knjige moglo videti, njegovi obožavatelji će sigurno s uživanjem pročitati i priču „War of the Worlds“ u kojoj reditelj govori o svojoj inicijaciji filmom. Priča nosi naslov ne po prvom filmu koji je pogledao u bioskopu – taj je, kako Šijan piše, bio neki dosadni ruski dokumentarac o pingvinimanego o trenutku kada su filmovi i bioskop za njega dobili čar avanture i otkrili mu tajnu „bekstva u slobodu“. Ključnu ulogu u toj misiji je imao Šaban, dečak Rom, Šijanov drugar iz klupe koji ga je nagovorio da pobegnu iz škole u bioskop „Balkan“ i tamo pogledaju film o invaziji Marsovaca na Zemlju.

„Čar avanture koju sam tada osetio, da li zbog bežanja iz škole i prvog kršenja roditeljskih stega ili pak zbog uzbudljivih specijalnih efekata ovog filma (produkcija Georgea Pala) zauvek su me vezali za bioskop“, napisao je Slobodan Šijan.

Iza platna

Prema Šijanovim rečima, u vreme kad se on zarazio filmom, „Balkan“ nije bio za „finu“ publiku. Bio je to stari bioskop, koji se grejao na tučanu peć. Ovde su se prikazivali nemi filmovi, kako je Šijanu pričao čika Majc, večiti cepač karata iz Muzeja kinoteke u Kosovskoj. On je pre Drugog svetskog rata cepao karte u bioskopu „Balkan“ kada su se ovde mogle nabaviti i one jeftinije za stajanje iza platna. „Pošto je u to vreme veći deo publike bio nepismen, bioskopdžija bi glasno čitao natpise, pa onima što stoje iza platna „obrnutost“ teksta nije smetala“ piše Šijan, dodajući da se u to vreme radi bolje vidljivosti slike, platno prskalo vodom.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.