Bilo koji tekst o ženama već je subverzivan repertoarski izbor

Ovo je siže predstave „Osam žena“ po tekstu francuskog autora Robera Tome, čiju je dramatizaciju uradio Vuk Bošković, a režirala je Tara Manić. U pitanju je priča koju je u filmskoj verziji proslavio Fransoa Ozon, ali koja se žanrovskog određenja pa i klišetiziranog odnosa prema ženama dotiče na drugačiji način. Premijera je večeras u zrenjaninskom pozorištu „Toša Jovanović“. Koreograf je Dejan Kolarov, kostimografkinja i scenografkinja Selena Orb, a osam žena igraju: Snežana Kovačev Čelar, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Milena Božić, Isidora Vlček, Nataša Luković, Vesna Varićak i Nataša Ilin. U ulozi Marsela je Mirko Pantelić.

* Predstavu „Osam žena“, kako i sami kažete u rediteljskoj eksplikaciji, odabrali ste da radite u jednom delikatnom trenutku (ponovnog) pokretanja borbe za ženska ljudska prava. Ipak, kako primećujete, ovaj test na ta prava, odnosno žene same gleda u anahronom ključu. Zašto ste ga onda odabrali, koji je to njegov (dramski, pozorišni) kvalitet primamljiv za postavku? Odnosno, zašto onda baš na njemu „ispitujete“ pomenutu borbu za prava žena?

– Svi tekstovi napisani u prošlosti koji su centrirani oko ženskih likova, danas su osetljivi za rad i iziskuju pažljivo rediteljsko promišljanje. Posebno u trenutku kada je #MeToo pokret jedan od glavnih tema današnjice, a preispitivanje odnosa muškaraca i žena na radnom mestu u samom fokusu. Takođe, gotovo celokupna repertoarska politika srpskog pozorišta je uglavnom okrenuta prema muškim tekstovima, koje nose muški likovi, te propagira muške autore. Mislim da je odabir bilo kog teksta o ženama danas već subverzivan repertoarski izbor. Takođe, ovaj tekst nije prevaziđen u problematizovanju navedenih fenomena, već isključivo u svom ograničenom, crno-belom, stereotipnom prikazu žena, koji je posledica žanrovskih odrednica kojima se pisac povinovao. Uostalom, svaki tekst je samo predložak, povod za predstavu, a ovaj tekst je nama otvorio vrlo široke mogućnosti razmatranja ženskog pitanja.

* Film na isti tekst nastao u ovom stoleću „iznele“ su sve same ženske glumačke zvezde (doduše evropskog autorskog filma) i to i – pevajući. Koliko vas je ovo ostvarenje inspirisalo za rad na predstavi i hoćete li se i vi koristiti i muzikom kao jednim od načina izražavanja (već vidimo da je u autorskom timu predstave veoma važna i uloga koreografa)?

– Ozonov film nije nam služio kao inspiracija u radu na predstavi – ni žanrovski, ni stilski, a ni u rediteljskom čitanju. Ovaj film, koji je proslavio Tomin dramski predložak, uprkos Ozonovoj rediteljskoj provokativnosti, nije dublje zašao u promišljanje uzroka svih fenomena o kojima se govori, već je ostao na površini strukture mjuzikla, uz relativno realističnu glumačku igru najvećih francuskih glumačkih zvezda. Kompozicija naše predstave i Tominog teksta, zahvaljujući radu sa dramaturgom Vukom Boškovićem, postala je mnogo aktuelnija, uz brojne reference na današnje serije, ali i način pripovedanja priče, na koji su nas naučile najbolje serije o ženama. U tom smislu, rad Dejana Kolarova na scenskom pokretu se izdvojio kao vrlo važan segment predstave, kojim se postigla smela, jedinstvena, „quirky“ scenska igra, koju mislim da ovaj ansambl do sada nije imao prilike da iskusi. Mislim da je to, ujedno, jedna od najvećih specifičnosti ove predstave: britak humor, jedinstvena ansambl igra i velika preciznost.

* Predstava izlazi pred publiku u trenutku kada ćemo najzad (valjda) dobiti i novu vladu, sastavljenu, po želji predsednika, od barem polovine ženskih ministara. Jeste li razmišljali da svoju postavku možda reklamirate na talasu ovog društvenog zbivanja? Verujete li zapravo da takav potez nešto suštinski znači za žene ili je puko zadovoljavanje norme?

– Nisam razmišljala u tom pravcu, posebno jer je trenutak otkrivanja sastava vlade pod neverovatnim velom tajne, te se ne bih usudila da svoju predstavu dovodim u ikakvu vezu sa tim. Takođe, mislim da ova predstava prevazilazi dnevnu politiku ili vesti čije je trajanje svega do sledeće vesti ili tragedije – već se bavi onom mnogo značajnijom politikom, između žena i muškaraca. Svako veličanje ili afirmacija žena, nastalo kao rezultat isključivo toga što su ženskog pola, jednako je opasno koliko i svako potcenjivanje ili mizoginija. Bilo kakvo zadovoljavanje normi ili statističko promišljanje zastupljenosti žena, pogrešno je već u samom korenu – jer na svakoj poziciji treba da se nalazi najsposobnija i najkompetentnija osoba, bez obzira na pol. I jedna i druga krajnost su jednako opasne, i nužno ponovo vode isključivo iz jedne u drugu.

* Kako će i kada u trenutku kada nam opet najavljuju bujanje epidemije publika van Zrenjanina moći da vidi predstavu? Koliko je vama epidemijska situacija otežala njenu pripremu i sada dovođenje pred publiku?

– Nove epidemiološke mere su nesumnjivo dovele u pitanje ustaljene modele rada i proba u pozorištima. Mislim da je sada na glumcima i rediteljima da pronađu rešenja kako da nove mere ne postanu estetska, niti ideološka ograničenja, već da da one postanu integralni deo predstava, bez da utiču na njihove umetničke ambicije ili samu realizaciju. Koliko god da su nove mere u procesu proba „neprirodne“, jer radimo u velikim grupama, unutar kojih se javlja telesna bliskost velikog broja učesnika na sceni – ipak, uspeli smo da radimo tako da nam epidemiološka situacija ne bude prepreka, a da se pridržavamo svih preporučenih mera i da sačuvamo zdravlje jedni drugih. Kada je reč o igranjima i gostovanjima, sigurna sam da će trenutna situacija dodatno poslužiti kao izgovor za dodatno smanjenje budžeta za gostovanja, kao i za dodatno sužavanje bilo kakvih vidova saradnji, koprodukcija, razmena – na kojima počiva pozorište.

* Da li je zapravo već neko vreme postalo lakše uraditi predstavu kakvu želite u pozorištima van Beograda, pogotovo za mlade autore? Recite nam nešto o zrenjaninskom ansamblu, odnosno ovom njegovom ženskom delu koji, pretpostavljamo, nosi vašu predstavu.

– Ne mogu da kažem da je mladom autoru bilo gde lako da napravi predstavu kakvu želi, kako u najvećim beogradskim, tako i u pozorištima po unutrašnjosti – i prva i druga pozorišta nose svoje probleme, kako sistemske, institucionalne, tako i u okvirima ansambala. Ono što je sigurno, to je da je dodatno smanjeni obim produkcija dodatno „uplašio“ i odgovorio uprave od rizika, a na angažovanje mladih autora se uglavnom gleda kao na to, produkcioni rizik. Ipak, nisam sklona bilo kakvoj generalizaciji, te ne mislim ni da biti „mladi autor“ po automatizmu podrazumeva bilo kakvu preporuku, kojoj uprave moraju da teže.

Kada je reč o ovom vrednom ansamblu i mom ispunjujućem iskustvu rada sa njima: mislim da je najveći problem zapravo nerešiv jednim procesom – a to je odsustvo kontinuiteta, kako novih predstava, tako i igranja. Naravno, pojedinci ne gube entuzijazam i van pozorišta obezbeđuju da su i dalje u odgovarajućem treningu, kojim se jedino omogućuje spremnost za igranje vrste predstava kao što je naših „Osam žena“. Ovom ansamblu najviše želim kontinuitet, a isto to želim i našoj predstavi.